Beograd na dlanu

Centar grada, centar zadužbina

Piše: Radenka Marković

Slobodne Novine – Igumanova palata na uglu Terazija i Nikole Pašića prva je zadužbina od koje turistički vodič Sanja Đaković sa svojim gostima kreće u obilazak zadužbina u centru Beograda. Ovu redovnu, nedeljnu predvečernju šetnju osmislila je kako bi Beograđanima i posetiocima srpske prestonice približila istoriju nekih od zadužbina u srcu grada i pomogla da se ne zaborave veliki srpski dobrotvori, koji su svoju imovinu zaveštali na dobrobit svoga roda.

A u centru, na potezu koji se malo bržim hodom može proći za četvrt sata, zadužbina je mnogo više nego što bi solidan poznavalac grada i pomislio. Uz priču o zadužbinama i zadužbinarima, turistička šetnja traje znatno duže, oko dva i po sata.  

Iguman najviše pomagao crkvu

Prva je priča o Simi Andrejeviću Igumanovu, rođenom ustaničke 1804, čiji je otac Andrej Đorđević najveći deo imetka potrošio na podržavanje Prvog srpskog ustanka. Sima je trgovao pijavicama, a u Rusiji imao tri fabrike burmuta. Srpska crkva je za njega bila stožer srpstva, pa je skoro celu imovinu zaveštao crkvi, a na njegovom imanju u rodnom mu Prizrenu sagrađena je Prizrenska bogoslovija.

– Zbog ljubavi prema crkvi Sima je testamentom odredio da na čelu njegove zadužbine uvek mora biti patrijarh. Tako je i bilo, i 1991. godine, kada je ova zadužbina kao prva obnovila svoj rad, a tako je i sada – priča Sanja Đaković.

Sledeća je priča o Golubu i Bosiljki Janić. Oni su izgradili stari hotel „Balkan“, a iz njihovih fondova i zadužbina su se po staroj Srbiji gradile škole i pomagalo siromašnoj deci. Mnogi posetioci prvi put na ovoj šetnji bace pogled prema vrhu zgrade u Kolarčevoj 9, zadužbini Dimitrija Naumovića, žene mu Anke i sina Vase. A na vrhu je ugrađen kazan, da se zna od čega su se oni obogatili. Kao zanatlije, odredili su da se od njihove zaostavštine „potpomažu čestiti majstori ma koje vrste zanata bili, a koji su valjano i bez ikakvih strasti i poroka proveli radeći kao majstori svoj zanat u Beogradu najmanje 30 godina“.

Velimir najveći Obrenovića zadužbinar

Lako je, kaže naša domaćica Sanja, pričati priču o zadužbini i zadužbinaru kada postoji zgrada zadužbine. U slučaju Velimira Teodorovića, vanbračnog sina kneza Mihaila Obrenovića, zgrade nema, pa ona priču o Velimiru priča na Trgu republike, pored spomenika njegovom ocu.

– Za Velimira mnogi i ne znaju, a on je, uz kraljicu Nataliju, bio najveći zadužbinar iz porodice Obrenović. Nosio je staro prezime ove dinastije, a pošto nije imao naslednike, svu imovinu, a bila je veoma velika, ostavio je otadžbini. Tim novcem finansirane su razne humanitarne organizacije, dobrovoljna društva, ustanove kulture, siromašni studenti, dečja obdaništa. Zanimljivo je da nijedno od tih obdaništa nije dobilo ime po njemu. Velimirova zadužbina imala je zgradu u Ulici Svetog Save, na kojoj je velikim slovima pisalo „Zadužbina Velimirijanum“. Nakon Drugog svetskog rata zgrada je oduzeta, a slova iščupana iz fasade – priča Sanja Đaković.

Većina ulica u centru ispunjava uslov da se nađe na zadužbinarskoj turi. Tako je i sa Zmaj Jovinom. Kada se malo bolje pogleda na zgradu sa brojem 5, može se pročitati da je tu nekada bio dom Perside Milenković. Ova Šapčanka po rođenju, udovica čuvenog beogradskog bogataša rentijera Riste Milenkovića, sa kojim nije imala dece, po smrti muža okrenula se zadužbinarskom radu. Pomagala je izgradnju crkava i manastira. Ostavila nam je manastir Vavedenje Presvete Bogorodice na Senjaku i crkvu posvećenu Svetoj trojici u Kumodražu. Izgradila je Učenički dom u Kraljice Natalije, gde je sada Matematička gimnazija, Dom za sirotinju u Tabanovačkoj ulici… 

Spasić ostavio koliko i Nobel

Knez Mihailova je priča za sebe. Pet zgrada u pet njenih neparnih brojeva, 17, 19, 33, 37 i 47, nekada su pripadale velikom srpskom dobrotvoru Nikoli Spasiću. Upravo zbog njega je Sanja Đaković i došla na ideju da organizuje ovu turu. Ranije je, radeći jednu drugu turu, u kojoj između ostalih priča i o ljubavima Nikole Spasića, shvatila da ljudi premalo znaju o ovom čoveku i koliko je on ostavio otadžbini.

A uz Luku Ćelovića, Mišu Anastasijevića i Iliju Kolarca bio je jedan od naših najvećih zadužbinara. Smatra se da je u momentu kad je osnovana njegova zadužbina vredela koliko i čuvena Nobelova fondacija.

– U Knez Mihailovoj ulici su četiri zgrade iz njegove zadužbine ako spojimo one u susednim brojevima 17 i 19, gde je čuveni Spasićev pasaž. U broju 33 bila je kuća u kojoj je on živeo sa svojom trećom suprugom Anastasijom Spasić. Sama zadužbina, gde je i njen upravitelj, nalazi se u broju 47– priča Sanja i dodaje da nije slučajno što su sve kuće Nikole Spasića bile na levoj, neparnoj strani ulice. Ova strana bila je manje osunčana i na njoj je roba, opanci i tekstil, manje gorela na suncu.

Svaki zadužbinar imao je poneku oblast za koju je namenjivao najviše novca, kako za života, tako i kasnije. Za Spasića su to bile bolnice, pa je 1912. u prostorijama Uprave monopola otvorio bolnicu za 50 ranjenika i opremio je lekovima, neophodnim priborom, posteljinom. Kasnije su iz Spasićevih zadužbinskih sredstava podignute bolnice na Zvezdari u Beogradu, Krupnju, Ljuboviji i Makedoniji.

Šetnja se završava pričama o zadužbini Veljka Savića i njegovog sina Lazara u Knez Mihailovoj i porodici Kiki, Evgeniji i Nikoli u istoj ulici.

Upravitelji ljudi od integriteta
Naše prve zadužbine, priča Sanja Đaković, datiraju iz doba Nemanjića, a lepa navika zadužbinarstva prekidana je samo u dva perioda naše istorije, u vreme ropstva pod Turcima i posle Drugog svetskog rata, kada su nacionalizovane zgrade i zemljišta iz kojih su se one finansirale. Svako od dobrotvora određivao je koje će se oblasti pomagati iz njegove zaostavštine. To su najčešće zdravstvo, školstvo, štampanje knjiga, umetnost, siromašni.

– Određivali su i ko će biti u upravi njihove zadužbine, i to su obično bili ljudi od velikog integriteta, ličnog i poslovnog. Dakle, niko ko bi i pomislio da bi zavukao ruku u kasu zadužbine. Praksa da se za upravitelje, oni se i sada tako zovu, kao i ostale članove uprave biraju ljudi od integriteta ostala je i do današnjeg vremena. Ljudi koje vode zadužbine kao lavovi se bore da se volja tih ljudi iz prošlog ili pretprošlog veka ispoštuje i sprovede – priča ona.

Slobodne Novine

Slobodne Novine

Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments

Direktno

Dobra vest

Naslovna za sredu 15. 07. 2020.

Loša vest

Uzbunjivač

0
Would love your thoughts, please comment.x
()
x