Prvih osam profesora Medicinskog fakulteta, sleva nadesno: Miloš Bogdanović, Rihard Burijan, Vladan Đorđević, Pavle Popović, Đorđe Joanović, Milan Jovanović Batut, Milivoje Kostić i Slobodan Kostić
Beograd na dlanu

Ko to beše Batut

Pripremila: Ružica Mevorah

Slobodne Novine – Batut je ime koje čujemo svakodnevno tokom epidemije koronavirusa! „Institut ‘Batut’“ kaže se kad god se pomene ustanova koja trajno radi na suzbijanju pošasti COVID-19. „Batut“ će biti, u stvari, u centru pažnje javnosti dokle god epidemija novog virusa ne prođe, a posle će opet nestati sa javne scene. Takva je priroda posla tih stručnjaka. Ipak, i tokom ove, apsolutno najveće epidemije 21. veka u svetu, pa i u Srbiji, tek će retki ljudi znati po kome je nazvana ta važna medicinska ustanova: Institut zа јаvnо zdrаvljе Srbiје „Dr Milаn Јоvаnоvić Bаtut“.

Milan Jovanović Batut rođen je 1847. godine u Sremskoj Mitrovici. Jovanovići su poreklom bili iz okoline Pirota, ali su se naselili u Šabac, gde je 1804. rođen i Milanov otac Konstantin. Nakon sloma Prvog srpskog ustanka, kao i sve viđenije porodice, Jovanovići su se povukli preko Save u Mitrovicu, tada varoš u susednoj državi Austrougarskoj. Tu je Konstantin Jovanović sa šabačkim poznanikom Batutom otvorio ortačku trgovinsku radnju „Jovanović–Batut“, prema kojoj je Milan i dobio nadimak Batut.

Zanimljiv je razlog zašto je Milanu Jovanoviću uopšte bio potreban nadimak. U njegovo vreme u Srbiji su postojala tri ugledna lekara s istim imenom i prezimenom. Zato su se sastali i odlučili da uzmu nadimke. Jedan je postao Batut, drugi je, kao brodski lekar, postao Morski, a treći Sremac, po zavičaju.

Bečki đak

Milan Jovanović Batut, za koga kažu da je najveći prosvetitelj srpskog zdravstva, završio je medicinu 1878. godine na Bečkom univerzitetu. Lekarsku karijeru započeo je u Somboru, pa nastavio na Cetinju, gde je radio do 1882, bio načelnik saniteta Crne Gore i reorganizovao bolnicu „Danilo Prvi“.

Srpska država ga je potom uputila na usavršavanje u Berlin, Minhen, Pariz i London. Do 1885. je uz najpoznatije svetske stručnjake, poput Roberta Koha i Luja Pastera, proučavao probleme higijene i bakteriologije.

Nakon usavršavanja, kao mladom ali iskusnom lekaru, ponuđeno mu je rukovodeće mesto na jednom od najstarijih i najprestižnijih univerziteta u Pragu. Ali Batut se vraća kući i započinje višedecenijsku borbu za osnivanje medicinskog fakulteta u Beogradu.

U Narodnoj skupštini rasprava o osnivanju medicinskog fakulteta prvi put je vođena još decembra 1879. godine. Tada ju je pokrenuo Batutov mentor dr Vladan Đorđević, navodeći da su zdravstvene prilike u zemlji toliko teške „da je bolje i ne spominjati ih“.

U svakodnevnom životu i zdravstvenoj zaštiti nije bilo jasnih granica između medicinske prakse i nadrilekarstva. Dr Laza Lazarević je u svom eseju „Obmanjivanje publike lažnim lekovima“, objavljenom 1879, naveo kako je nadrilekarstvo „pravo polje za varanje“.

Na opšte iznenađenje, tokom skupštinskih debata 1879, upravo je dr Vladan Đorđević osporio predloge o osnivanju medicinskog fakulteta i praktično zaustavio svaku dalju raspravu o tom pitanju.

Osnivač Medicinskog fakulteta

Godine 1899. na scenu stupa Batut! Piše o potrebi osnivanja fakulteta i, kažu briljantno, polemiše s protivnicima inicijative. Žestoko mu se suprotstavlja sanitetski kapetan dr Mihajlo Petrović, načelnik Moravske stalne vojne bolnice u Nišu. Saveznik mu postaje čuveni dr Vojislav Subotić. Vremenom Srpsko lekarsko društvo pokreće inicijativu za osnivanje medicinskog fakulteta.

Tek maja 1914. godine, tadašnji ministar unutrašnjih dela Stojan Protić je, „ceneći veliki naučni, nacionalni i kulturni značaj medicinskog fakulteta za Kraljevinu Srbiju, na osnovu referata tročlane komisije, koju su sačinjavali dr Batut, dr Vojislav Subotić i dr Edvard Mihl“, potpisao odluku o otvaranju medicinskog fakulteta.

Nažalost, stigao je Veliki rat.

Posle prvog svetskog rata, Batutov saveznik je Ljuba Davidović, ministar prosvete nove Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Davidović već na prvoj sednici Univerzitetskog saveta (28. marta 1919) saopštava da sledeće školske godine počinju da rade Poljoprivredni i Medicinski fakultet. Član komisije za Medicinski fakultet, između ostalih, bio je i dr Milan Jovanović Batut. Ukazom od 9. septembra 1919. postavljen je „na Univerzitet u Beogradu, na Medicinskome fakultetu… za honorarnog profesora za higijenu… dr Milan Jovanović Batut, profesor Velike škole u penziji“.

Medicinski fakultet počeo je sa radom 1920, a prvi njegov dekan bio je Batut. Osnivanje tog fakulteta smatra se jednom od najvećih Batutovih zasluga.

Veliki čovek

Batut je bio veliki intelektualac svog vremena. Družio se sa mnogo viđenih ljudi poput Jovana Cvijića, Jovana Skerlića, Slobodana Jovanovića, Laze Kostića, Uroša Predića, Jovana Jovanovića Zmaja, Sime Matavulja, Lazara Pačua… Bio je sjajan govornik, pokretač i organizator mnogih narodnih poslova, propagator medicinskog znanja i nauke, pisac stručnih medicinskih dela, pisac prvih zakona u našem zdravstvu i zdravstveni etnolog. Prvi je prikupljao i obradio izraze iz naše narodne medicinske terminologije, autor je 57 knjiga, brošura i stotine članaka.

Bio je predsednik Srpskog lekarskog društva, Jugoslovenskog lekarskog društva i Glavnog sanitetskog saveta, član Književno-umetničkog odbora Narodnog pozorišta, jedan od osnivača Srpske književne zadruge i saradnik „Matice srpske“.

Tokom života stekao je najviša domaća odlikovanja, a bio je i nosilac francuskog oficirskog krsta Legije časti i češkog ordena „Belog lava“.

Stekao je brojne diplome, među kojima i počasne doktorate medicine Beogradskog, Bečkog, Zagrebačkog i Praškog univerziteta. Česi su mu počasni doktorat dodelili u Beogradu 1938! Za tu priliku su, prvi put u šestovekovnoj tradiciji Karlovog univerziteta, iz Praga donete rektorske insignije, a ceremoniji su prisustvovali rektor, dekan Medicinskog fakulteta, šef rektorske kancelarije i promoter Praškog univerziteta.

Batut je još od studentskih dana bio oženjen Nemicom Barbarom Beti Jejzl, s kojom nije imao dece. Decu je neizmerno voleo i za njima tugovao do kraja života. Odškolovao je dvoje dece iz svoje šire porodice i smatrao ih svojom. Upravo je zdravlju dece i porodice posvetio najveći deo svog rada, shvatajući ogroman značaj porodice za svakog pojedinca i za opstanak naroda.

Batut je nadživeo mnoge slavne savremenike, a dobročinstvom i iskrenom ljubavlju za ceo narod iznova je uspevao da okupi oko sebe ugledne ličnosti i da zajedno sa njima nastavi rad. Zadržao je bistar um do kraja života. Poslednje tri godine živeo je povučeno u prizemlju kuće u Gospodar Jovanovoj 49 u Beogradu, vredno pišući na dvorišnoj terasi, gotovo sve do svoje smrti 11. septembra 1940. Vukova bista na radnom stolu, portreti Luja Pastera, Roberta Koha i Frensisa Galtona na zidu radne sobe govore o njegovim uzorima.

Tako je govorio Batut
*Znanje treba da prodre u narod. Kako? Knjiga se mora narodu dodvoriti, a koja to ne ume, ili neće, slabo će se primiti, ma bila najčistija i najjasnija istina.

*U pisanju sam birao one staze, kojima obično ljudi hode, kad izlažu svoje misli i osećaje. Naš narod je živahan, pa mu je i način govora takav. Kratke i jedre izreke, prirodni prelazi s jednoga na drugo, žive i jasne slike, česta upoređenja sa poznatim i običnim, zgodni primeri iz života i prirode, pesma, prirečica i poslovice. Snaga i sila piščeva je u njegovom načinu. Da bi utvrdio za narod najpodesniji način, treba narod upoznati.

*Ne mora čovek imati krila genija da se popne nebu pod oblake. I smišljenim i istrajnim korakom može se popeti na te visine.

Poštovani čitaoci, na kioscima je novi broj Slobodnih Novina!

Direktno

Dobra vest

Naslovna za sredu 20. 05. 2020.

Loša vest

Uzbunjivač