Društvo Ekonomija

Buka je znak buđenja iz apatije

Razgovarala: Radenka Marković

Foto: E-stock Agency/Ivan Dobričić

Slobodne Novine – Mere koje je država preduzela da pomogne poslodavcima pogođenim krizom izazvanom epidemijom koronavirusa i zaposlenima kod njih, kao i građanima, u osnovi su dobre, ali bi valjalo da se selektivnije primenjuju i da se njihovo trajanje produži, kaže u razgovoru za „Slobodne novine“ prof. dr Zoran Stojiljković, predsednik Ujedinjenog granskog sindikata „Nezavisnost“ i profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.

Objašnjavajući u čemu se sastoji selektivnija primena mera za koju se zalaže, kaže da nije u redu da se svim punoletnim građanima, bez obzira na imovno stanje, daje po sto evra, kao što je iz Vlade Srbije obećano, te da nije dobro da se pomoć dodeljuje i onim firmama kojima promet u odnosu na prethodnu godinu uopšte neće pasti ili će pasti malo. Ukazuje takođe i da treba biti precizniji kada je reč o procentu otpuštenih radnika kao uslovu za dobijanje tri minimalca od države.

„U deset odsto otpuštenih radnika trebalo bi da budu uključeni i oni koji su angažovani po ugovorima, jer ako se računaju samo formalno zaposleni po ugovoru o radu, onda poslodavci mogu suštinski da otpuste više radnika nego što je propisano, a da opet dobiju državnu pomoć.“


Zašto bi mere pomoći trebalo da se primenjuju duže i koliko duže?   

Po svemu sudeći, ekonomska kriza u koju smo, uostalom kao i ceo svet, upali zbog više sile, potrajaće. Prema postojećim najavama, tržišta za koja smo mi vezani pašće za od pet do deset odsto, a kriza će trajati, pa bi tromesečne mere koje je država predvidela morale da traju otprilike još toliko, dakle tri plus tri meseca. Za neke grane i delatnosti koje su posebno pogođene, kao što su turizam i ugostiteljstvo, trebaće dosta vremena da prorade punim kapacitetom, pa bi pomoć  trebalo da se produži na celu ovu godinu. U međuvremenu da se vidi šta je investiranje koje može najdirektnije podržati proizvodnju i razvoj. Očito je da su neoliberalni mitovi tipa štednje i privatnog investiranja sada pokazali sva svoja ograničenja. Pogledajte ko nas je kako-tako izvukao iz ove krize. To je uradilo ruinirano javno zdravstvo, a ne privatne klinike, estetska hirurgija i slično. Pokazalo se koliko su važna javna komunalna preduzeća i državne službe, kao što su recimo pošta i svi koji su radili proteklih nedelja. Potvrđeno je da država mora da ima sposoban javni sektor koji može da obezbedi bar minimum javnih usluga i da se na neke ideje o razvojnoj državi svi polako vraćaju. Tu će morati biti promena. Naš problem s javnim sektorom jeste u tome što se ovde na ključna mesta postavljaju ljudi sa nedovoljnim kompetencijama i zapošljavaju sa političkih i partijskih lista. Trebaće nam velike promene i sistem mera za koji mi u „Nezavisnosti“ tražimo da se reguliše kroz neku vrstu dogovora o izlasku iz krize i održivom razvoju koji mora da obuhvati i ovu i celu narednu godinu.


Šta bi taj dogovor trebalo da definiše?

Kada se bude pravio investicioni plan, trebalo bi da se dobro odmeri u šta će se ulagati. Neće se valjda ulagati u barjake i fontane, nego u nešto što je daleko urgentnije, u infrastrukturu i ono što stvara i okreće novac. Veoma je važno i da ova i sledeća godina ne treba da budu takve, da svi  budemo srećni samo zato što smo živi i što imamo kakav-takav posao i kakvu-takvu zaradu i da nam ostane samo da ćutimo. Kada se bude donosio zakon o radu i drugi zakoni, država ne sme da ide s pandemijom kao opravdanjem za rezanje prava radnika. Sada smo u specifičnoj situaciji. Ne možete da štrajkujete i protestujete protiv pandemije, a pandemijom mogu da se brane svi mogući i nemogući propisi. Ona je viša sila. To je najteža i najgora situacija u kojoj ne možeš da kažeš „loša vlast“, „nesposoban poslodavac“. Oni mogu da se izvuku i kažu: „eto ne bismo mi, ali, evo, ova pandemija“.

Mnogo zavisi od prkosa i znanja građana


Na konto pandemije očekuju se što velika otpuštanja radnika, što smanjenja plata.

I to naravno. Ali i država i poslodavci bi u slučaju većeg otpuštanja trebalo da znaju da to i njima može da se vrati kao bumerang i obije o glavu, jer svako ko je otpušten i smanje mu se prihodi odriče se svake suvišne potrošnje. A onda nema ni proizvodnje ni profita. Tada ste u začaranom krugu. Potrošnja će svakako opasti, jer ako saberete procenat otpuštenih radnika koji je država navela kao gornju granicu za dobijanje pomoći sa brojem već regularno nezaposlenih i dodate nekoliko stotina hiljada onih koji su se zbog pandemije virusa vratili u zemlju i neće skoro otići, kao i broj onih koji prodaju na uličnim pijacama, a to neće moći da rade, to je već milionska masa ljudi. Po nekim istraživanjima, oko 40 odsto radnika ima strah da može izgubiti posao. Tada je očekivano da će se, i ako ne izgube posao, ustezati od svake potrošnje koju mogu da izbegnu. Ovakva situacija nameće pitanje šta će biti sa svim onim čega možemo da se odreknemo ako ne bude i nekakve stimulativne politike od države i ukoliko se ove i sledeće godine ne bude više investiralo iz javnih izvora. Ovoga puta zaista ne sme da se desi da oni koji su najnezaštićeniji – najsiromašniji – plate, a da se iz krize ponovo izlazi kao što se izlazilo iz većine kriza, tako što većina osiromaši a manjina se obogati.

Ko je odgovoran i ko bi trebalo da se postara da bude tako, da li je to država? 

Nema tu država, odnosno vlast ni onaj ko je politički drži. On neće uraditi ništa na šta ne bude nateran. Znači, moramo ga kao građani, kao sindikati naterati da poštuje naša prava i da se sa nama dogovara.

Pa nismo ih godinama mogli naterati, mislite li da ćemo sada moći?

Nismo. Ni sada nema garancije. To zavisi od toga koliko građani imaju i prkosa i znanja da to urade i koliko su uopšte u situaciji da saberu dva i dva, ukrste informacije i donesu pravu odluku. Mnogo je teško u situaciji kada ponovo, i to strašno, raste strah od gubitka kakvih-takvih prihoda i posla, a taj strah, kao što znate, disciplinuje. Ali opet, s druge strane, ljudi moraju da budu svesni da kada se radi o političarima, njihov najveći strah je od toga da im nećemo dati svoj glas, a poslodavcima da ćemo i uz sve rizike prekinuti posao. Prema tome, dogovor je ključna stvar. Svi mi u ovom društvu imamo dovoljno zajedničkih interesa. I poslodavci i zaposleni. Ali ako ne ide i nema razumevanja i spremnosti na dogovor, onda će vas uvažavati onoliko koliko misle da ćete reagovati. Ukoliko misle da kod vas može sve proći, onda će vam svašta i raditi.

Šta tu može da uradi socijalno-ekonomski savet? Poslednjih godina je slabo funkcionisao.  

Nedavno smo imali skandal sa Savetom. Bio je zakazan kolegijum. Ja nisam prisustvovao, ali zvali su me iz Ministarstva rada i rekli da će se na njemu dogovoriti kada će socijalno-ekonomski savet početi da radi, šta bi bilo na dnevnom redu, ko bi podneo izveštaj o tome šta jer urađeno za vreme vanrednog stanja i slično. Pitali su me da li sam ja za to da se izda saopštenje tipa da u načelu podržavamo ovaj paket mera Vlade, ali da imamo kritičke sugestije, želje da se to promeni, dopuni i da se aktivira socijalni dijalog. I pošalju mi predlog saopštenja. Samo što se nisam šlogirao. U saopštenju je pisalo da mi podržavamo sve mere Vlade, znači ne samo mere iz situacije pandemije, i da izražavamo zahvalnost na odlučnosti i borbenosti predsedniku Vučiću.

Rekao sam da kolegijum nema prava na takav stav, jer se o njemu nismo dogovorili i da je on u suprotnosti i sa analizom UGS „Nezavisnost“ oko toga šta i koje mere treba predložiti. Rekao sam i da ja ispred svoje organizacije odgovaram samo svom članstvu i građanima Srbije, a nikakvoj vlasti, bez obzira na to ko je vrši, kao i da kada je reč o „Nezavisnosti“, njeno ime dolazi od atributa „nezavisni“ i da će tako i ostati. Videćemo šta će dalje biti sa socijalno- ekonomskim savetom. Pretpostavljam da će sednica biti kada se ukine vanredno stanje, znači negde u prvoj polovini maja.


Vlast požurila sa izborima

Prvo se nagađalo da bi izbori mogli biti krajem juna ili u julu a onda je predsednik Vučić, najavio da će izbori zapravo biti i ranije, odnosno već 21. juna. Da li je te prebrzo i je li u redu da pravo iz vanrednog stanja, odmah uđemo u predizbornu kampanju i sve što ona podrazumeva ili je možda bilo bolje ostaviti izbore recimo za jesen ili za još kasnije?

Smatram da je bolje rešenje bilo da se izbori ostave najmanje za jesen nego da se održavaju tako brzo, jer šta možete da očekujete kada vi pravo iz vanrednog stanja uđete u kampanju. U međuvremenu ne možete osloboditi medije, ne možete očekivati rasprave koje su vezane za kvalitet mera i načine izlaska iz krize. To će biti kampanja uzajamnog blaćenja u kojoj prosto neće biti mogućnosti da se donese neka racionalna odluka. Stvari sada stoje tako da je vlasti u interesu da naplati ovo pozitivno delovanje mera i njihovu relativnu uspešnost za prvih 90 dana. Zato joj se žuri i zato je njoj bolje da izbori budu što pre, nego da čeka jesen i da vidi koliko je to trošno i u krajnjem ishodu nedovoljno i da rizikuje rast nezadovoljstva. Ipak, racionalno bi bilo da su izbori odloženi makar do jeseni. Jer kakva će biti kampanja koja treba odmah da počne, pošto i kada se ukine vanredno stanje ostaje gomila bezbedonosnih mera. Kako ćete raditi kampanju u situacijama nošenja maski, održavanja razmaka od dva metra, ograničavanja okupljanja? To onda može da se pretvori samo u medijsku kampanju a mediji su nam zatvoreni. Kada bi se i otvorili na 20 dana ili mesec dana, to ne bi bilo dovoljno da vi promenite utisak o nekome koga su vam godinama satanizovali. Koliko treba vremena da gledam nekoga i da pređem iz animoziteta prema njemu i kažem – vidi ovaj i nije tako loš, nisu ni oni đavoli kao što se o njima priča? Treba mnogo više vremena nego što ga sada ima. Znači, jedno je interes vlasti da naplati trenutno visok rejting, a drugo je realnost.

Izgleda da smo žešći baksuzi kada nam se i pandemija poklopila sa izborima. Malo je zemalja gde se to desilo.

I za to ima rešenja, kada se hoće. U Hrvatskoj se, recimo, već sada razmišlja da li je do jeseni, kada kod njih treba da se održe parlamentarni izbori, ostalo dovoljno vremena.

Dalek je put od buke do promene

Šta je, po vašoj oceni, vanredno stanje pokazalo o vlasti i njenoj prirodi?

Kao da je to situacija u kojoj imate utišane glasove i nemate nikakvu mogućnost nekakve racionalne rasprave, dijaloga i kontaargumentacije. Kada ne rade ni parlament ni institucije, sa vama ne može niko polemisati i vi možete da prikrijete jako velike zaokrete koje ste pravili od početka marta, kada ste još prikupljali potpise i okupljali ljude i govorili da se radi o smešnom virusu, do toga da trenirate strogoću i uvodite policijski čas u trajanju od dva-tri dana. Da li je to bilo rešenje ili je možda rešenje bilo da se što više ljudi testira, a da se ne ide na slepo i na opšte zatvaranje? Velika su to pitanja koja vi u situaciji vanrednog stanja prosto izbegnete, jer nemate nikakve javne komunikacije već imate samo vlast koju vidite i koja donosi odluke. U toj situaciji vi uvodeći vanredno stanje, suspendujući rad demokratskih institucija, svodeći sve samo na predsednika i Vladu, imate neograničeno polje, pri čemu ograničenja koja imate za sve druge ne važe za visoke predstavnike vlasti. Oni mogu da se kreću, da daruju, da rade sve ono što se inače radi u kampanji, a da za to nema javnog odgovora.

Da li večernje lupanje u šerpe može značiti kakvo-takvo oživljavanja protesta koji su zamrli zbog izbijanja epidemije?

Što se tiče protesne buke, smatram je znakom buđenja iz stanja apatije i neverice u svaku mogućnost otpora, znakom nepristajanja na ponižavajući položaj podanika koji samo treba da slušaju i aplaudiraju, dakle činom građanskog prkosa. Masovna podrška i simpatije koju ona izaziva govore bar da je ljudima dosta i izolacije i suspendovanja demokratije, čak i osnovnih građanskih prava. Reakcija je to i na prenašminkani predizborni optimizam vlasti. Za nas u Sindikatu „Nezavisnost“ ona je dokaz da građani vide i da predložene mere nisu proizvod dijaloga i da ne nose elemente trajnosti i dovoljne usmerenosti na najugroženije kategorije. Da ne postoje instrumenti kontrole i nadzora nad sredstvima i kreditima koje mi izdvajamo i koje ćemo mi morati da vraćamo. Ne mogu oni poklanjati nešto što je naše.

No od buke, kao znaka besa i prkosa, do artikulisanog glasa protesta, a onda i promene, dalek je put. On vodi preko artikulacije jasnih socijalnih i političkih zahteva i prepoznavanja društvenih i političkih aktera u koje se može imati opipljivo i proverljivo poverenje.

Kidaju živce sa 100 evra
Kako vidite ovaj cirkus sa 100 evra?

Ljudi se plaše zloupotrebe podataka i sve ovo im izgleda kao da vlast na taj način proračunava moguće glasove. Pravi se politička tenzija do koje ne bi došlo da su se na vreme uvažile kritike. Oni nikoga nisu ni pitali kada su donosili takvu odluku. Niko iz akademske javnosti, od ekonomista i sociologa iz sindikata nije podržao ovu meru. Svi su ocenili da to nije pravedno i da bi trebalo pomoći ugroženim kategorijama stanovništva, a ne svim punoletnim građanima. I što samo punoletnim, odnosno glasačima? Zašto ne i deci? A što se tiče dileme uzeti ili ne, kada već nema drugi mehanizam i kada će te pare negde ostati, onda je i meni relativno razumljiv rezon da se uzmu i da se onda daju nekome kome su potrebne. Svako od nas zna nekoga kome je taj novac potreban. Mnogo je onih izvan penzionera i korisnika socijalne pomoći koji ne moraju da se izjašnjavaju žele li taj novac ili ne.

Poštovani čitaoci, na kioscima je novi broj Slobodnih Novina!


Direktno

Dobra vest

Naslovna za sredu 20. 05. 2020.

Loša vest

Uzbunjivač