Društvo

Nema borbe protiv korupcije

Razgovarala: Radenka Marković

Foto: E-stock Agency

Slobodne Novine – Stiče se utisak da se poslednjih godina u Srbiji skoro sasvim zaboravilo na borbu protiv korupcije, bar kada je reč o izjavama i delovanju vladajućeg režima, koji se dolazeći na vlast u tu borbu zaklinjao. I nalazi „Fridom hausa“ kažu da je korupcija glavni problem i najveći razlog za lošu ocenu koju su Srbiji dali u svom poslednjem izveštaju. Autor izveštaja Miloš Damjanović ocenio je za Glas Amerike“ da ova tema polako bledi u Srbiji i da kod novih vlada u njihovim programima i ekspozeima korupcija prelazi sa prve na desetu tačku o kojoj se govori, pa se polako i to gubi.

O tome da li je ovaj utisak varljiv ili odražava stvarnu situaciju, kao i o stanju u pravosuđu Srbije, razgovarali smo sa Dušanom Slijepčevićem, advokatom i članom Saveta za borbu protiv korupcije.

On kaže da, kada je reč o utiscima o korupciji i sadašnjoj vlasti u Srbiji, ne može da se otme utisku da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić došao na vlast u momentu kada je propagirao istragu o tzv. 24 sporne privatizacije.

– Vučić je na krilima te 24 sporne privatizacije dobio poene kod svih, i u Evropi, i u svetu, i ovde. I to je nemilice koristio na početku time što je u Ministarstvu unutrašnjih poslova čak formirao i posebnu grupu koja se bavila samo tim privatizacijama. Ta grupa ljudi, inspektora koji su radili na te 24 sporne privatizacije, posle godinu i po ili dve potpuno je ukinuta, bez pravog razloga i jednog jedinog objašnjenja za to. Bavljenje spornim privatizacijama nastavljeno je redovnim putem, a u stvari se videlo da to vlast više ne zanima. Zanimanje da se koruptivne pojave istražuju i društvo štiti od ove pošasti vremenom je bivalo sve slabije. Ne zato što ih nije bilo, već zato što vlast to nije zanimalo, a trenutna situacija je takva da mogu da kažem da u ovom momentu u našoj državi nema nikakve borbe protiv korupcije. Apsolutno nikakve. A korupcija je najveći problem i tu neće biti pomaka dokle god se u Srbiji nešto ozbiljno ne promeni.


Kako i šta onda uopšte radi Savet za borbu korupcije, čiji ste član?

Vrlo teško, zato što mi imamo princip da u radu ozbiljno istražimo sve činjenice koje su vezane za pojedine oblasti. Uvek se zaduži neko od članova Saveta da prati predmete kojima odlučimo da se bavimo i on na osnovu pribavljenih činjenica i dokumentacije radi draft, odnosno nacrt izveštaja koji mi kao Savet razmatramo. Kada ga usaglasimo, šaljemo ga Vladi Srbije. Dobra strana naših izveštaja jeste da svi oni sadrže preporuke. Tim preporukama mi Vladi predlažemo šta bi trebalo da preduzme vezano za konkretan slučaj.

Ministri vređali profesore


Kakve su reakcije iz Vlade na izveštaje i preporuke?

Nažalost, takve da nam nijedna vlada od formiranja Saveta, a to je bilo 2001. godine, nije odgovorila niti je rekla ovo je loše, ovo je dobro, ovo nije dobro ili hajde uputite nas, bavite se ovim, istražite ovo. Nikada ni jednu jedinu primedbu ni odgovor nismo dobili. Ni od jedne vlade. A napadali su nas na sastancima, govorili nam svašta. Pojedini ministri su na sastancima vređali čuvene i poznate profesore univerziteta. Kada se sve to uzme u obzir, i pored enormne volje članova Saveta da se promeni stanje u državi vezano za korupciju, izgleda kao da udarate glavom u zid, pokušavajući da nešto ispravite.


Iz toga što kažete može se zaključiti da džaba pišete izveštaje, kao i da je Vlada Srbije svojevremeno formirala telo za koje ni sama nije znala šta će joj, a i kasnije vlade su se prema njemu slično ponašale?

Naši izveštaji mogu da se nađu na sajtu Saveta za borbu protiv korupcije, javno su dostupni, tako da svako koga zanima može da ih pročita. Na sajt ih kačimo desetak dana nakon što ih uputimo Vladi Srbije, koliko obično čekamo odgovor i eventualne primedbe. Pošto se to ne dešava, stavljamo ih na sajt i dajemo javnosti na uvid. A što se tiče motiva Vlade Srbije za formiranje Saveta, to je očigledno urađeno zbog pritiska spolja, zato što je tako nešto traženo. Zoran Đinđić je u tom trenutku genijalno postupio jer ne samo što je stao iza te ideje već u Savet nije ulazio niko iz politike. Ulazili su ljudi koji nisu članovi partija i koji važe za stručnjake u pojedinim oblastima. To je bilo jako dobro. Niko od članova Saveta do izbora ovog poslednjeg sastava, kada su nam nametnuli dvojicu novih kolega, nije bio član partije i nije bilo mogućnosti da partija može da utiče na nekog od nas.


Kažete da pomaka u borbi protiv korupcije neće biti dok se ne nešto ozbiljno ne promeni u državi. Šta bi trebalo da se promeni, budući da očigledno ni promena vlasti nije garancija?

Nije. Sa sadašnjim partijama to nije garancija ničega. Nijedna partija ne prilazi ozbiljno problemu korupcije, koji je jako značajan i izražen. On može da se reši samo ako se na važna mesta dovode ljudi koji imaju znanja iz svojih oblasti, da umesto partijskih kadrova na ključnim mestima budu ljudi koji znaju svoj posao. Ja ne mogu da govorim o ekonomiji jer nisam stručnjak za ekonomiju, ali mogu da govorim o pravosuđu. Tu dosta znam, imam veliko iskustvo u radu i kada se gleda ta oblast, vidi se da Ministarstvo pravde luta u donošenju zakona i ostalih propisa, a godinama na važna mesta u njemu dolaze ljudi koji to ne znaju da rade. Ne znaju jer su premladi, odnosno nemaju iskustva. Ministar pravde u svakoj iole normalnoj državi bi morao da bude iskusan pravnik, sa više od 50 godina, a pogledajte ko su kod nas bili ministri pravde u ovom veku. Videćete da su to ljudi koji se nikada nisu bavili pravosuđem, ne znaju to da rade. Evo, recimo, Nikola Selaković, sadašnji generalni sekretar kabineta predsednika države. On ni jedan jedini dan nije proveo u pravosuđu, radio je u rektoratu i na fakultetu, a bio je ministar pravde i kreirao je zakone ove države. Kakve on ima veze sa pravosuđem?! A kada vlastima predložite čoveka koji zna, neće ga. Bio sam prisutan kada je pokojna Verica Barać predlagala vladi Vojislava Koštunice da dovedemo čoveka koji bi mogao da poradi na uređenju pravnog sistema, to je bio jedan čuveni advokat, oni su taj predlog s gnušanjem odbili.


Kakvo je sada stanje sa kadrovima u Ministarstvu pravde?

I sada su tamo ljudi koji ne znaju ni osnovne stvari iz pravosudne prakse. Verujte mi, oni ne znaju gde ide predmet kada ga predate na prijemno odeljenje. Ne mogu da znaju jer to nisu opipali ni iskusili. To se uči u praksi. Morate da prođete sva ta odeljenja. Ja sam počeo kao sudijski pripravnik i prošao sva odeljenja. Znam kuda predmeti idu, kako se radi sa njima, ko je za šta zadužen. Oni ni to ne znaju, a ne nešto drugo.


Dugo ste u pravosuđu, prvo kao sudija, sada kao advokat. Kakva je situacija sa vladavinom prava u Srbiji danas?

Nismo mi ni blizu vladavine prava i nećemo ni biti sve dok se ne odvoje sudovi i tužilaštvo i dok pravosuđe ne bude imalo svoj samostalni i nezavisni budžet. Nema vladavine prava, bez budžeta o kome će odlučivati sudski radnici. Kada bi oni odlučivali o njegovom trošenju, ne bi sredstva nestajala ovde ili onde i uvodili se instituti koji su neprimereni, kao što su na primer notari.

Ustavni sud je politički sud


Kada su demokrate početkom ovog veka najavljivale uvođenje notara, o njima je pričano kao o velikom dostignuću civilizacije koje će nam konačno biti dostupno i da će nam sa njima biti super. Na kraju ih nisu uvele demokrate već naprednjaci. To da oni uvode nešto stvarno napredno samo po sebi je bilo čudno, a posle smo, videvši njihove tarife, dobili i odgovor zašto su ih uveli.

Pa vidimo kako nam je super sa njima. Narod je ojađen skupim uslugama notara. Kako je moguće da su notari plaćeni toliko više nego što su bili plaćeni sudovi za iste stvari? Kada bismo to pitali notare, oni bi rekli da moraju da plaćaju poštarinu. Pa i sud je plaćao poštarinu. Nisu notari sami po sebi problem, oni postoje i u drugim zemljama, ali tamo rade samo određene stvari, a ne ovo kao što rade kod nas. Ovde su i uvedeni nezakonito, tako da je u suštini kod nas zloupotrebljen taj institut i slabo smo nakalemili to rešenje uzeto spolja.
  

Kada je reč o radu sudova, sve češće se čuju ocene da oni deluju tako da su velikim delom u službi izvršne vlasti. To se posebno odnosi na Ustavni sud, koji svojim postupanjem u mnogim situacijama koči ostvarivanje prava građana. Kakvo je vaše mišljenje o nezavisnosti i radu sudova kod nas?

Ustavni sud je više politički sud. To i nije pravi sud, jer ako pažljivo pogledate sastav sudija Ustavnog suda, videćete da mnogi od njih uopšte nisu bili sudije. Nikada. Dovedeni su sa drugih strana, recimo sa fakulteta a ne iz pravosuđa. Čuvaju se politički, kada god treba da se izjasne o nečemu, to stoji i vuče se godinama, a kada treba da podiđu vladajućoj garnituri, oni donesu odluku u roku od 24 sata.

To što je Ustavni sud ćutao koštalo je mnoge građane. Recimo penzionere, jer taj sud godinama nije hteo da se izjasni o njihovom zahtevu za ocenu ustavnosti i zakonitosti propisa po kojima su im godinama isplaćivane smanjene penzije.

Sud nije smeo da se izjasni o zahtevu penzionera. Tamo nisu prave sudije. Sudija mora da bude ličnost. Za mene je sudija Gospod Bog. Za mene postoji Bog i sudija. To je moje viđenje stvari. Ja sam sada advokat, nisam više sudija, ali i dalje sa velikim poštovanjem uvek ulazim u svaku sudnicu, zato što je za mene svaki izabrani sudija na neki način bog. Ali on mora da nosi to u sebi. Mora da bude ličnost. Ne sme da dozvoli da bilo šta ili bilo ko utiče na njega. Bilo partija, bilo novac, bilo poznanstvo, bilo prijateljstvo.

Koliko je ljudi među sudijama u stanju da se odupre tim izazovima?

Veoma mali. Trude se da pošteno rade svoj posao, ali su pod strahovitim pritiskom Ministarstva pravde i izvršne vlasti. Ima u pravosuđu i veoma časnih i hvale vrednih imena, Kolega iz apelacije Miodrag Majić je izvanredan pravnik. Njegovi nastupi su veoma dobri, razmišljana ispravna, nije politički ostrašćen.

Sa čim onda, odnosno pred šta mi idemo u sudnici i u sudski spor kada imamo neki pravni problem, ako nas tamo čeka ovakvo stanje?

Takvo da ja utičem na klijente da i ne idu na sud. Iako sam advokat i živim od toga, savetujem im da šta god mogu reše na drugačiji način, izvan suda, da se dogovore. Govorim im tako, jer će u suprotnom samo izgubiti živce. Nekada je bolje, kada je recimo reč o građanskoj materiji gde se uglavnom radi o ugovorima, da se spor reši i nešto malo nepovoljnije po vas, nego da idete na sud i čekate pravosnažnu presudu i po deset, 15 godina. Tu se gubi mnogo živaca, a oni se ne mogu nadoknaditi.

Jednima izolacija, drugima milioni

Brzo se zataškala i priča oko imovine i poslova Bojana Kisića, muža Nele Kuburović, ministarke pravde. BIRN je otkrio da je NITES grupa, u kojoj je ministarkin muž jedan od direktora, od 2013. godine u Srbiji potpisala ugovore vredne blizu 27 miliona evra, a samo u aprilu ove godine i to sa Ministarstvom zdravlja tri ugovora vredna 3,2 miliona evra. Završilo time što je ministarka negirala da je povezana sa firmom u kojoj radi njen suprug.

Čitao sam o tome. Ako je to tačno, onda je to strašno. To je sramota za državu. Dok su građani bili u izolaciji, neke familije su sebi nabacivale poslove sa državom i zarađivale. Ja sam 36 dana proveo u kućnoj izolaciji, svežeg vazduha nisam udahnuo, niti se sunca ugrejao, a oni su, kako se pisalo, za to vreme zaradili milione na poslovima koji bi morali da se ispitaju.

Poštovani čitaoci, na kioscima je novi broj Slobodnih Novina!

Direktno

Dobra vest

Naslovna za sredu 17. 06. 2020.

Loša vest

Uzbunjivač

0
Would love your thoughts, please comment.x
()
x