Piše: Branislav Krivokapić
Slobodne Novine – Televizijski dnevnik prepun loših vesti, nesrećnih ljudi i posrnulih preduzeća koji očajnički upiru pogled u državu i njene institucije očekujući pomoć i zaštitu. Emisije sličnog sadržaja, koje se proteklih meseci vrte na TV kanalima širom zemaljske kugle, Aleksandru Vučiću mirišu na povratak komunizma. A komunizam je mrtav, kaže apsolutni vladar Srbije i života njenih građana, a država, bar ova postkomunistička, nije ćup da iz njega uzima koliko je kome potrebno. A da mu ne zamere na još jednoj nespretnoj (idiotskoj) metafori, za svaki slučaj bio je brutalno precizan: Privreda može da se slika! Osim već odobrene, minimalne i neselektivno podeljene pomoći, država para za dodatnu pomoć nema jer to bi ugrozilo poverenje koje predsednik uživa u narodu kome je, kako kaže, obećao da stopa javnog duga neće preći tzv. Mastriht nivo (60 odsto BDP), makroekonomski pokazatelj čije značenje razume manje od 2,5 promila građana Srbije, među kojima je i 0,025 promila SNS glasača.
Ali Vučić voli da edukuje stanovništvo, pa nam je tako objasnio da ne postoje novčana masa „M jedan“ i „M dva“. Novčana masa je samo jedna i, budući da njome gospodari bez ikakve kontrole, a ne kao stručnjaci koji su „opljačkali zemlju i koji uvek kažu da država treba da obezbedi još para“, on ne dozvoljava da se M troši bez „pokrića“ i doveka. Jer i „MMF je ocenio da smo najbolje izašli iz krize, a sad neki ponovo traže pare“. E, pa neće moći! Izbori su prošli i vreme je za onu Šojićevu – „polako s to plaćanje“. Jeste da je situacija s epidemijom nezgodna, ali „građani su već dobili po 100 evra“ (!?), a umesto masovnih otpuštanja, koja su najavljivali tajkunski mediji, „Srbija ima 6.000 više zaposlenih nego pred početak krize“, rekao je Vučić, a njegov ministar rada Zoran Đorđević je predsednikovu nebulozu dodatno „pojasnio“: „Usled krize posao je u Srbiji izgubilo 16.500 radnika, ali postoji veliki broj novih zanimanja koja su nadomestila ta radna mesta.“
Majski minus milijardu evra
Tokom više od tri decenije duge karijere bezbroj puta sam pisao o lažnim obećanjima vlastodržaca. Ali ovde se ne radi o obećanjima, već o patološkim lažima nakon kojih argumentovani prikaz realnog stanja zasnovan na pouzdanim i proverljivim podacima i procenama deluje poprilično besmisleno. Ne može stanje u ekonomiji da bude dobro, kako kaže čovek koji je do juče tvrdio da para ima i „sa strane“, van državne kase, a sad je odjednom „ćup prazan“, ako Ministarstvo finansija priznaje da deficit budžeta u ovoj godini iznosi 236,4 milijarde dinara i samo tokom maja je povećan za 122,4 milijarde dinara ili za više od milijardu evra. Iako je Vlada u aprilu usvojila rebalans budžeta kojim je planirano da budžetski deficit za čitavu godinu iznosi sedam odsto BDP-a ili više od tri milijarde evra, ekonomisti procenjuju da je deficit već u prvih pet meseci premašio 11 odsto projektovanog BDP-a, a ovolika dubioza je manje posledica vanrednih izdataka za ublažavanje ekonomskih posledica epidemije, a više rezultat neumerenog i nesuvislog predizbornog trošenja. Jer danas, kad je korona u drugom talasu, ili drugom piku prvog talasa, svejedno, još žešće zakucala na vrata zdravstvenog sistema koji je na izdisaju, čak i pristalice SNS-a stidljivo priznaju da bi bilo bolje da smo onih 620 miliona evra, proćerdanih na po 100 evra pomoći punoletnim građanima, uložili u izgradnju posebne kovid bolnice.
Ali i bez tih para njihov šef najavljuje izgradnju, i to ne jedne, već dve kovid bolnice. A pričom o praznom ćupu i odbijanjem da nastavi tek započetu pomoć privredi, pre svega malim i srednjim preduzećima i preduzetnicima, priprema teren za jesen kada država, čak i uz vrlo verovatna nova zaduživanja, teško da će moći da na vreme i u zakonom propisanom obimu servisira sve svoje obaveze. Zato, a ne zbog nekakvog Mastriht nivoa do koga mu je stalo koliko i do lanjskog snega, veliki manipulator i prevarant unapred pravi odstupnicu i najavom zajedničkog udara deset puta jače korone i sezonskog gripa, a koji su njegovi Konovi već zakazali za 1. novembar, dodatno pojačava već prisutnu psihozu da je goli život važniji od redovnih plata i penzija. Tim pre što i Misija Međunarodnog monetarnog fonda za Srbiju, koja i dalje očekuje da ćemo u 2021. imati ubrzanje rasta za šest odsto, savetuje da, imajući u vidu budžetske rizike, rast penzija i plata u javnom sektoru i ove, ali i naredne godine treba da bude ograničen, a najbolje bi bilo da ga uopšte ne bude. Šef Misije Jan Kes Martejn kaže da su razgovori sa srpskim vlastima po ovim pitanjima bili konstruktivni, a predsednik Srbije je lično obećao nastavak kontrolisanog rasta zarada i penzija i u narednoj godini.
Daleko je Slovenija
Takvim odnosom prema ovdašnjim zbivanjima međunarodne institucije, jednako one iz Vašingtona kao i one iz Brisela, daju legitimitet ekonomskoj politici srpskih vlasti koja se munjevito uspinje na nivo totalne sprdnje. Jer, dok u Sloveniji, prvoj državi nastaloj raspadom Jugoslavije koja je postala članica Evropske unije, zbog malverzacija s nabavkom medicinske opreme tokom pandemije hapse ministre, srpski sistem „šta vas briga kako sam nabavio“, a koji je za vreme korone ogoljen do koske, potpuno je van domašaja kritika međunarodnih faktora. Iako čelnici EU i SAD tu i tamo izraze negodovanje zbog načina na koji Srbija nabavlja oružje, potpuno netransparentnog i po pravilu obojenog klauzulom o tajnosti podataka, niko se time ozbiljno ne bavi, pogotovo ne u svetlu sveukupnih ekonomskih mera u uslovima krize izazvane pandemijom. A kad je tako sa oružjem, šta se tek može očekivati sa proizvodima masovne potrošnje, kao što su zaštitne maske, kojih sada uglavnom ima dovoljno, ali se prodaju po ceni od 35 do čak 120‒130 dinara za komad, zavisno od toga koliko je alav naprednjački moćnik koji kontroliše određeno lokalno tržište. Zato što, od kada je izbila epidemija, nabavka medicinske opreme u potpunosti je pod kontrolom BIA, a roba se skladišti u samo njima poznatim magacinima ili, kad zatreba, u Šimanovcima, u prostorima njihovog saradnika Željka Mitrovića.
I dok privrednicima stopira pomoć, a bake i deke, koje je pre izbora preklinjao da se čuvaju jer će nam inače biti mala sva beogradska groblja, više i ne pominje, Vučić je srećan što je Srbija usred epidemije kupila šest novih bespilotnih letelica od Kine, kao i „Erbasove“ helikoptere, ali ni za jedno od tih novih oružja nije mogao da kaže koliko su koštali jer, igrom slučaja, oba ugovora sadrže klauzulu o tajnosti. Isto se dogodilo i prošle godine kada smo od Rusije kupili sedam helikoptera, a Ministarstvo odbrane je odbilo da javnosti stavi na uvid koliko su oni koštali, uz obrazloženje da je u pitanju ugovor sa oznakom „strogo poverljivo“. Potom je Vučić zaigrao „Slagalicu“ izjavom da je pojedinačna cena ruskih helikoptera veća od 10, a manja od 20 miliona evra, te da tačnu cenu ne može da kaže jer su nam Rusi dali značajan popust. Misteriju je razrešio državni Zavod za statistiku, koji je saopštio da je u 2019. na uvoz helikoptera iz Rusije potrošeno 148,4 miliona dolara ili 132 miliona evra, dakle u proseku oko 19 miliona evra po helikopteru, što znači da predsednik konačno jednom nije slagao.
Time, međutim, praksa tajnih ugovora nije prekinuta, pa je u Srbiju iz Rusije marta ove godine dopremljen i raketni protivvazdušni sistem „Pancir-S1“, a podatak o tome koliko je plaćen još uvek nije poznat. Da li je, možda, „Pancir-S1“ plaćen onim parama „sa strane“ koje je uoči izbora pominjao Vučić, manje je važno od činjenice da je i ovim potezom naprednjačka klika pokazala da joj je opstanak na vlasti važniji od spasavanja ekonomije i opstanka nacije. Ma koliko se Vučić trudio da nas svakojakim budalaštinama, poput one da ćemo do kraja 2021. po BDP-u stići Hrvate, uveri da nije tako, evidentno je da razdaljina između bivših SFRJ republika koje su članice EU i Srbije mnogo veća od onih Bajaginih „442 do Beograda“.
Vučićevo Mastriht foliranje
„Problem nije u tome što predsednik Vučić ne razume ekonomiju, nego u tome što pri kreiranju ekonomske politike često daje prednost partijskim i svojim ličnim interesima – da ostane što duže na vlasti, u odnosu na dugoročne interese društva“, izjavio je Vučićev „omiljeni“ ekonomista Milojko Arsić, dodajući da „većina političara u svetu želi to isto, ali u uređenim zemljama postoje institucije koje ih u tome ograničavaju, dok u Srbiji to nije slučaj“.
Arsić je, takođe, demistifikovao i Vučićevo foliranje oko stope javnog duga koja ne sme da pređe tzv. Mastriht nivo. I bez primene dodatne pomoći privredi, one za koju u ćupu više nama para, javni dug će krajem godine preći 60 odsto BDP-a, a te dodatne mere bi povećale javni dug za jedan-dva procentna poena.
„Pomalo je neobično da vlast koja je u periodu od 2012. do 2015, kada nije bilo svetske krize, povećala javni dug sa 45 na 70 odsto BDP-a, u periodu velike krize tvrdi da ne želi da pređe granicu od 60 odsto“, kaže Arsić, napominjući da je povećanje fiskalnog deficita i javnog duga u periodu krize opravdano, za razliku od povećanja penzija i plata u javnom sektoru (što je Vučić uoči izbora već obećao) i ulaganja u razne sporne projekte (izgradnja stadiona itd.), što u uslovima krize nikako ne može predstavljati svrsishodno trošenje budžetskih sredstava.
Ali Vučića unapređenje efikasnosti u javnim trošenjima ne zanima. Kada je ciljano smanjivao penzije, samo delu penzionera, tvrdio je da mu to omogućava Ustav, a sada na kritike da je pomoć privredi targetirana bez jasnih kriterijuma, i onima kojima nije neophodna, odgovara pozivajući se na taj isti Ustav koji mu, kako kaže, ne dozvoljava selektivnost. I nimalo ne haje za ocene ekonomista, poput Mihaila Gajića, direktora istraživačke jedinice organizacije „Libek“, koji apeluje da se pomogne pre svega onim privrednim granama koje su, kao i u drugim zemljama, pretrpele najveći udar (turizam i ugostiteljstvo), a da se od dodele pomoći izuzmu oni koji su kroz krizu prošli relativno bezbolno, neki čak i profitirali, kao i oni koji ni pre krize nisu imali dobar biznis model.
Nema nikakve sumnje da će, kao što to već čini prema preduzetnicima, Vučićeva bahatost uskoro sustići i fizička lica, korisnike budžetskih sredstava. Krajem leta, u septembru, najkasnije u oktobru, bez pardona će nam saopštiti da novca za povećanje penzija i plata u javnom sektoru, osim možda u zdravstvu, jednostavno nema, ni ove ni naredne godine, te da možemo biti srećni ako i te nepromenjene plate i penzije budemo redovno primali. Nedugo zatim ispostaviće se da i to u potpunosti nije moguće, uslediće kašnjenje isplata u pojedinim sektorima, a neće biti nikakvo iznenađenje ni ako se prostor za „uštedu“ opet pronađe u džepovima penzionera sa nešto boljim primanjima, odnosno penzijama „većim nego ikada“. Zbog ove i bezbroj drugih laži koje svakodnevno izgovara, šefa naše države u Parizu je dočekao transparent: „Ti si kovid Srbije!“
Poštovani čitaoci, na kioscima je novi broj Slobodnih Novina!
