Ekonomija

Vučićev hibrid kineskog modela

Piše: Branislav Krivokapić

Slobodne Novine – Iako je Srbija u poslednjem izveštaju „Fridom hausa“ iz grupe delimično slobodnih država premeštena u grupu zemalja sa hibridnim režimom, u kojima je vlast zasnovana na autoritarizmu, analitičari kažu da je teško egzaktno dokazati da je korupcija danas veća nego za vreme prethodne vlasti. Ali sasvim su sigurni da u oblasti borbe protiv korupcije, glavnoj temi na kojoj je Vučić uzjahao vlast, poboljšanje nije vidljivo. Nasuprot stavu „ni bolje, ni gore“ ocene zvaničnih institucija jasno pokazuju da je stanje lošije nego u periodu do 2012.

Tako se u izveštaju Državne revizorske institucije (DRI) konstatuje da se na polovinu tendera, koje je u okviru centralizovanih javnih nabavki od 2016. do 2018. sprovela Uprava za zajedničke poslove republičkih organa, javio samo jedan ponuđač, kao i da su na tim tenderima postavljani uslovi rigorozniji od propisanih, čime je dodatno eliminisana konkurencija. U izveštaju piše da je 2016. prosečno bilo 1,99 ponuda po tenderu, 2017. bilo ih je 1,74, a 2018. broj prosečnih ponuda po tenderu pao je na 1,59, što, prema mišljenju DRI, „upućuje na rizik da država ne nabavlja dobra i usluge po najpovoljnijim uslovima“.

Za razliku od „žutih lopova“, kako naprednjaci nazivaju prethodnu vlast kod koje su favorizovani ponuđači makar imali obavezu da na tender dovedu još nekoliko „zainteresovanih“ ponuđača koji su stvarali privid konkurencije, Vučiću je miliji „skraćeni postupak“, tj. propisivanje takvih tenderskih uslova kojima nedostaje samo ime i prezime pobednika. Kao rezultat takve politike na 100 najvećih tendera u prvoj polovini 2019. u 69 slučajeva javio se samo jedan ponuđač. Upravo zbog toga stručnjaci Svetske banke nagovestili su da bi Srbija na „Duing biznis listi“ već naredne godine mogla da sklizne za nekoliko stepenica, a glavni razlog je sve manja konkurentnost u javnim nabavkama, o čemu najbolje svedoči činjenica da je broj ponuđača, sa prosečnih osam u periodu od 2002. do 2013, u 2019. pao na svega dva, dok se za velike poslove javlja gotovo isključivo jedan ponuđač, što pokazuje da u raspodeli više od 300 milijardi dinara (2,5 milijardi evra), koliko država u proseku godišnje troši za javne nabavke, učestvuje samo mali broj privilegovanih biznismena. Istovremeno, toj istoj visokokorumpiranoj državi sa izrazito autoritarnim režimom stručnjaci vodeće svetske finansijske institucije proriču veoma visoke stope rasta. Kako je to moguće? U svojoj novoj knjizi „Capitalism, Alone“ (Kapitalizam, sam: budućnost sistema koji vlada svetom) originalan odgovor ponudio je Branko Milanović, profesor u Londonskoj školi ekonomije i trenutno jedan od najboljih svetskih ekonomista. Prema prikazu ove knjige (još nije prevedena na srpski jezik) koji je uradio Dušan Pavlović, Milanović na pitanje može li kapitalizam opstati uz endemsku korupciju decidirano odgovara: ne samo da može, već može biti i ekonomski uspešan. Kakve veze to ima sa Srbijom? 


Moć kao faktor proizvodnje

Podelom savremenih političko-ekonomskih sistema na dva tipa – liberalni meritokratski kapitalizam (zapadna Evropa i SAD) i politički kapitalizam (Kina i druge azijske zemlje) – autor govoreći o korupciji kao endemskoj karakteristici političkog kapitalizma daje svojevrsno pojašnjenje modela privrednog razvoja karakterističnog za podneblje zapadnog Balkana. Suprotno rasprostranjenom uverenju da je sistem političkog kapitalizma ekonomski inferioran u odnosu na liberalni kapitalizam, a što najočitije demantuje privredni rast azijskih zemalja i rast njihovog učešća u svetskoj privredi koje se, prevashodno kao posledica razvoja kineske privrede, tokom poslednje tri decenije učestvorostručilo, postavlja se pitanje kako ovakve privrede opstaju s obzirom na nedemokratski karakter političkog sistema.

U Milanovićevom odgovoru prepoznaje se i sistem u Srbiji posle 2000, a naročito nakon dolaska na vlast Srpske napredne stranke, sistem političkog kapitalizma u kome je korišćenje javnih resursa obezbeđeno privilegovanoj grupi ljudi (pripadnici vladajuće stranke ili pojedinci koji imaju veze u njoj), dok su sve važne odluke (javna potrošnja, porezi, regulacija tržišta, zaduživanje) diskrecione. Da bi se takav sistem održao, neophodna je selektivna primena prava, odnosno pravosuđe koje dosledno primenjuje zakone samo ako prestup naprave ekonomski ili politički protivnici, dok se na pripadnike vladajućih krugova, osim u izuzetnim slučajevima i  najčešće iz propagandnih razloga, zakon ne primenjuje. Ova zona bezakonja proizvodi endemsku korupciju koju, po mišljenju Milanovića, ne treba shvatiti kao anomaliju, već kao integralni deo sistema kojim se vladajuća klasa održava na vlasti.

Najveća moć državnih i stranačkih birokrata proizlazi iz njihove pozicije da prodaju važne političke i ekonomske položaje ljudima koji su članovi stranke ili imaju veze sa strankom, te da selektivno primenjuju propise koji poslušnim preduzećima omogućavaju konstantnu prednost u odnosu na preduzetnike koji pokušavaju da posluju po apsolutno tržišnim principima. Kina je, na primer, od 1980. dozvolila dominaciju privatne svojine, ali tako što privatna preduzeća dobro znaju da je njihova ekonomska sloboda posledica diskrecione odluke stranačkog i državnog aparata, te da vrlo brzo može da nestane ako vlasnik bude nekooperativan ili previše snažan da postane pretnja komunističkoj eliti. Takvu političku moć, koja na uzdi drži državni i javni sektor, ali i najveći deo privatnog sektora, Milanović naziva četvrtim faktorom proizvodnje (udžbenici ekonomije kao faktore proizvodnje obično navode kapital, radnu snagu i zemlju), a korupciju shvata kao vid dohotka koji proističe iz političke moći.

Kao brat Si

U jednom intervjuu Milanović je objasnio da odrednica „sam“ u naslovu knjige sugeriše da je kapitalizam danas jedini način organizovanja proizvodnje, a pošto nema ozbiljnu konkurenciju, kao što je to bio slučaj u vreme ekspanzije socijalizma šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, može sebi da dopusti mnoge negativne pojave, pa i potpunu nedemokratičnost političkog sistema. Kapitalizam ne mora ići u korak sa demokratijom, kaže Milanović, navodeći kao krunski dokaz primer Kine, države koja je, iako ima jednopartijski sistem, po svim objektivnim indikatorima kapitalistička zemlja čiji napredak, kako kaže, počiva na brižljivom upravljanju korupcijom od strane vlastodržaca, odnosno rukovodstva Komunističke partije. Takav se sistem održava na nekoj vrsti prećutnog društvenog ugovora između vladajuće elite i širih društvenih slojeva, koji u većini prihvataju različite vrste političkih i ekonomskih zabrana i ograničenja u zamenu za postepeni, ali opipljiv ekonomski napredak i prihvatljive socijalne razlike.

Umetnost vladanja u takvom miljeu ogleda se u neprekidnom održavanju ravnoteže između nivoa korupcije koji vladajućoj eliti garantuje dominantnu poziciju i široko prihvaćenog nivoa „blagostanja“, odnosno u sprečavanju situacija gde bi se korupcija otrgla kontroli i dovela do prevelikih razlika između elite i običnog sveta. Prema Milanoviću, prethodni kineski predsednik Hu Đintao (2003‒2012) zastupao je strategiju imitiranja liberalnog sistema, koji većini omogućava umereni prosperitet, dok je aktuelni predsednik Si Đinping fokusiran na jačanje državnog sektora i „borbu protiv korupcije“, ali koja ne znači suštinsku promenu sistema, već samo kažnjavanje najradikalnijih primera. Upravo tu je ključ „bratskog“ odnosa kineskog i srpskog predsednika koji, osim hapšenja Miroslava Miškovića i nekoliko slučajeva državnih službenika nižeg ranga, za osam godina vladanja u oblasti borbe protiv korupcije nije učinio ništa vredno pažnje, ni prema pripadnicima sopstvene stranke, a ni prema onima koji su brkove omastili za vreme prethodne vlasti. Uprkos tome njegova „popularnost“ ne jenjava, ponajviše zahvaljujući prećutnom dogovoru sa širokim slojevima stanovništva koje vlast, zloupotrebom novca poreskih obveznika, kupuje na sve moguće i nemoguće načine.

Identično kao privreda zemlje brata Sija, samo znatno sporije i mnogo manje spektakularno, srpska ekonomija pod Vučićem napreduje a da joj nimalo ne smeta što parlament ne funkcioniše, dok nezavisno sudstvo i slobodni mediji postoje samo na papiru. Svaka iole važna odluka u državi plod je predsednikove diskrecione histerije, svaki tender preslikava njegovu bahatu izjavu o respiratorima – „šta vas briga kako sam nabavio“. Pa čak i kad mu prigovore relevantni međunarodni faktori, poput MMF-a, koji je tražio da se prekine sa sumanutom praksom v. d. rukovođenja državnim preduzećima i konačno otpočne njihova potpuna reforma, brat druga Sija mrtav hladan kaže: „Ja ne dam!“ I tačka, što reče Brnabićeva. Tačka u kojoj se Vučićev hibrid kineskog modela, zasnovan na pljački zvanoj javni radovi i stranim investicijama sa elementima prvobitne akumulacije kapitala, prelama kroz plate na jedvite jade naštelovane na prosek od 500 evra, penzije „veće nego ikada“, nezaposlenost na istorijskom minimumu i migracije na istorijskom maksimumu. I, kao šlag na torti, političku utakmicu koja liči na sve osim na slobodne i fer izbore.

Korona društveni kolaps      

Ističući da je korupcija globalni fenomen, koji nije svojstven samo političkom kapitalizmu azijskog tipa i banana državama koje imitiraju ovaj model već i razvijenim zemljama liberalnog kapitalizma, Branko Milanović u svojoj novoj knjizi krajnje smelo, neko bi rekao pomalo drsko, zaključuje da savremeni svet bez korupcije jednostavno ne može da funkcioniše, te da bi otuda ekonomisti, makar oni koji nisu moralisti, korupciju trebalo da posmatraju kao bilo koji drugi oblik dohotka. U tom pogledu srpska „ekonomska nauka“ je gotovo avangardna, budući da mnogim našim ekonomistima samo pominjanje morala izaziva gađenje, pa bez imalo blama parafiraju plagirane doktorate, a o borbi protiv korupcije mrsomude gotovo kao članovi Kriznog štaba za borbu protiv Covida-19. I malo kome pada na pamet da, poput Milanovića, konstatuju da su šanse za suzbijanje korupcije u Srbiji prilično male, jedva vidljive golim okom.

Ali kad smo već kod Covida-19, o jednoj drugoj tezi Branka Milanovića, iznetoj u tekstu „Istinska opasnost pandemije je društveni kolaps”, objavljenom u časopisu „Forin afers“, ovdašnji ekonomisti i nosioci ekonomske politike morali bi da se ozbiljno zamisle. U sudaru s pandemijom, kaže Milanović, svet se suočava sa vrlo izglednim povratkom na prirodnu samodovoljnu ekonomiju, koja je sušta suprotnost globalizaciji.

„Što kriza duže traje i što su duže prepreke slobodnom protoku ljudi, dobara i kapitala, to će više takvo stanje stvari izgledati normalno. Formiraće se specijalni interesi sa ciljem održanja tog trenda, dok bi dalji strah od još jedne epidemije mogao da motiviše apele za ostvarenje nacionalne samodovoljnosti. Stoga bi glavni ili možda jedini cilj ekonomske politike danas trebalo da bude sprečavanje društvenog raspada“, zaključuje Branko Milanović.

Ti specijalni interesi u Srbiji su uveliko formirani, a glavni cilj mera ekonomske politike za suzbijanje posledica pandemije jeste namirivanje potencijalnih glasača. A posle 21. juna – šta bude! Između tvrdnji da ćemo, uprkos koroni, biti najbrže rastuća ekonomija Evrope i upozorenja o društvenom raspadu, prva varijanta deluje mnogo prihvatljivije. Ali sa Aleksandrom Vučićem i njegovom bandom, nažalost, mnogo je izvesnija opasnost na koju upozorava Branko Milanović.

Poslovi od „posebnog značaja“
Glavni naprednjački specijaliteti su poslovi na koje se ne primenjuju odredbe Zakona o javnim nabavkama, kao što je finansiranje gradnje puteva kroz međudržavne sporazume čija je sadržina tajna ili proglašenje gradnje za projekat od posebnog značaja za državu (primer puta „Vožd Karađorđe“). Da se radi o poslovima koji iz aviona mirišu na korupciju, potvrđuju i reči Gorana Rodića, potpredsednika Građevinsko-inženjerske komore, koji kaže da dodela poslova na osnovu bilateralnih i međunarodnih sporazuma povećava vrednost investicije za oko 30 odsto.

Nameštaljka zvana „poslovna tajna“
Kada se vrednost javne nabavke proglasi za poslovnu tajnu, velike su šanse da je posredi korupcija, odnosno štelovanje uslova za određenog ponuđača. Tako je, na primer, JP „Srbijagas“ za vreme vanrednog stanja putem javne nabavke kupio deset automobila, a da se na tender javio samo jedan ponuđač, koji je, uprkos tome što je procenjena vrednost nabavke bila tajna, na volšeban način dao gotovo istovetnu ponudu.

Slobodne Novine

Slobodne Novine

Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments

Direktno

Dobra vest

Naslovna za sredu 15. 07. 2020.

Loša vest

Uzbunjivač

0
Would love your thoughts, please comment.x
()
x