Ekonomija

Zaposlenje kao na filmu

Piše: Branislav Krivokapić

Beogradski glas – Odluka Vlade Srbije da austrijskoj firmi „Rauh“ odobri 2,2 miliona evra za proširenje fabrike sokova u Koceljevi i otvaranje 30 novih radnih mesta, doneta uprkos preporukama Svetske banke da treba tražiti nov model za privlačenje investicija jer se produktivnost stranih ulaganja postepeno smanjuje, ponovo je razbuktala polemike – za politiku subvencija ili protiv nje.

Da li je normalno da država jednom od najvećih evropskih proizvođača sokova i bezalkoholnih napitaka, koji posluje u stotinak zemalja, plaća 73.044 evra za jednog novog radnika? Zašto se subvencioniše samo jedan od aktera u proizvodnji sokova, inače veoma razvijenom delu srpske prerađivačke industrije u kojoj uspešno posluju imena kao što su „Nektar“, „Fresh & Co“ (u vlasništvu „Koka-Kole“), „Knjaz Miloš“, „Vino župa“ itd., a ništa se ne čini na spasavanju nekadašnjih giganata poput valjevske „Srbijanke“ i „Budimke“ iz Požege i „vraćanju iz mrtvih“ teškom mukom privatizovanog knjaževačkog „Džervina“? I konačno, zašto se, i to nauštrb domaćih firmi, narušava konkurencija u grani u kojoj je Srbija sa proizvodnjom od 230 do 240 miliona litara soka godišnje lider u regionu, značajno ispred Grčke, a daleko ispred Mađarske, Rumunije i Bugarske.

Kako na ova pitanja nema suvislih odgovora zasnovanih na zdravoj ekonomskoj logici, teško je oteti se utisku da je pozadina državne pomoći firmi iz Koceljeve sažeta u skandaloznom članu ugovora o subvenciji kojim je predviđeno da „Rauh“ snimi propagandni film o realizaciji investicije koji država može bez naknade koristiti za svoj marketing. Sumnju da je posredi vrlo specifično finansiranje državne propagande, maskirano brigom za otvaranje novih radnih mesta, a koju je obelodanio potpredsednik Stranke slobode i pravde Borko Stefanović, dodatno podgreva činjenica da je srpski predsednik izgradio veoma bliske odnose sa austrijskim političarima i biznismenima, pa je stoga za filmsko svedočanstvo o uspešnoj ekonomskoj politici svoje vlade pre izabrao „Rauh“, koji je posetio 2015. i koji posluje u nerazvijenom području Koceljeve, nego „Nektar“, koji je takođe posetio i koji je u još nerazvijenijem Vladičinom Hanu sopstvenim sredstvima izgradio hladnjaču i podigao najveću plantažu organskih jabuka u Srbiji.

Krivi su „žuti lopovi“

Preuzimanje fabrike „Voćar Koceljeva“ u stečaju od „Rauha“, realizovano 2006, za vreme, kako bi to rekao Vučić, vladavine „žutih lopova“, smatra se jednom od najuspešnijih privatizacija u Srbiji. Ulaganjem više od 30 miliona evra, od čega je deo otišao na poboljšanje vodosnabdevanja u opštini Koceljeva, austrijski investitor ubrzo je postao važan partner lokalnih proizvođača voća, a sa godišnjim prometom od oko 35 miliona evra značajan činilac srpskog tržišta sokova, voćnih kaša i bezalkoholnih napitaka. Do sada je zaposleno više od 200 radnika, a sa najboljim srednjoškolcima iz opštine potpisani su ugovori o stipendiranju. I sve sopstvenim sredstvima, po planu i u skladu sa odlukama menadžmenta. Pa šta se to sada promenilo? Gde je toliko zapelo pa država kompaniji koja pravi godišnji promet veći od pola milijarde evra mora da plati tolike pare za dodatnih 30 zaposlenih?

Većina stručnjaka smatra da je tolika subvencija neopravdana. Zašto nam je to potrebno kada imamo toliko domaćih proizvođača sokova, pita se profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu Milorad Filipović, navodeći da u Koceljevi ima više propalih fabrika, pa je država mogla da uloži u obnovu neke od njih ili da za iste novce podigne neku novu fabriku i zaposli od 50 do 100 radnika. Njegov kolega s fakulteta, profesor Ljubodrag Savić pak smatra da je državna pomoć proizvodnji sokova svakako bolja od subvencionisanja motanja kablova, te da se u sagledavanju opravdanosti jedne subvencije, osim efekta kroz broj zaposlenih, mora sagledati i uticaj investicije na čitavo područje, posebno ako država sa investitorom postigne dogovor da on uđe u kooperantski odnos s lokalnim voćarima i time se izbegne ili minimizira uvoz sirovina za proizvodnju. Profesor Savić jeste u pravu, ali veliko je pitanje da li je država s „Rauhom“ postigla takav dogovor. Da nije baš tako, pokazuje i slučaj od pre nekoliko godina, kada je dvadesetak prevoznika sa šleperima natovarenih sa 750 tona jabuka iz Makedonije protestovalo na ulazu koceljevačke fabrike zato što su danima čekali da se uvezene jabuke istovare, trpeći zbog toga značajne gubitke.

Ali poenta nije u tome. I domaći proizvođači delom uvoze voće, ali ne dobijaju subvencije. I uprkos tome godinama uspešno odolevaju inostranoj konkurenciji, a u spoljnotrgovinskoj razmeni ostvaruju suficit i do 50 miliona evra. Osim što potrošači u Srbiji više veruju domaćem nego stranom soku, o kvalitetu naših sokova svedoči i veoma dobra cena koju postižemo na stranim tržištima. Poslednjih desetak godina, a posebno nakon što je „Nektar“ 2011. za 50 miliona evra kupio slovenački „Fruktal“, tada jednog od vodećih evropskih proizvođača i sinonim za kvalitetan sok u bivšoj Jugoslaviji, srpski proizvođači sokova napravili su i značajan prodor na tržište EU. Pa ipak, naprednjaci više vole strane sokadžije.

I Vučiću (ni)je svejedno

Godinama nakon raspada SFRJ ovdašnja politička i poslovna elita, pa i šira javnost, dobrano je bila iskompleksirana zbog činjenice da Srbija, poput Slovenije, nije mogla da se diči industrijskim proizvodima ispred kojih je velikim slovima stajala tada nova i u srpskom jeziku tek prihvaćena reč – brend. A onda su se pojavili „Nekst“ sokovi, za koje su i najprobirljiviji konzumenti ovog pića uskoro tvrdili da su jednako dobri, ako ne i bolji od „Fruktalovih“. Taj, jedini srpski brend o kom je pisao „Njujork tajms“, iste godine kad je „Rauh“ došao u Koceljevu, kupila je kompanija „KokaKola“. Srećom, sa jednim od najboljih reklamnih slogana „Nije svejedno“, pojavio se „Nektar“ iz Bačke Palanke, danas regionalni lider čije će proizvode, sudeći po odjecima učešća ove kompanije na najvećem svetskom sajmu hrane i pića u Dubaiju, uskoro trošiti i kupci sa dalekih tržišta Ujedinjenih Arapskih Emirata i Afrike.

Srpsko tržište voćnih sokova, nektara i osvežavajućih napitaka jedno je od najrespektabilnijih u jugoistočnoj Evropi, s godišnjim prometom koji u proseku iznosi oko 300 miliona evra. Iako je izvoz voćnih sokova u stalnoj ekspanziji, postoji još dosta prostora za njegov plasman, posebno kada je reč o organski proizvedenim sokovima i proizvodima koji nisu dovoljno zastupljeni u toj industriji – šljivi, malini, kupini… No, uprkos tome, za razliku od nekadašnjeg „Nektarovog“ slogana, državi kao da je svejedno. Privredna komora se bavi politikom, resorni ministar jedva da je „živ“, a od posla koji špartajući Srbijom umesto njega obavlja potpredsednik Vlade Milan Krkobabić vajde ima jedino kamarila PUPS-a. Ne pomaže ni činjenica da je voćarstvo jedna od retkih grana poljoprivrede u kojoj je napravljen veliki zaokret u uvođenju novih tehnologija i promeni strukture sortimenata, te da je voće jedan od naših najznačajnijih izvoznih proizvoda kome bi trebalo posvetiti daleko veću pažnju od one koja se ovoj grani poklanja u vreme otkupa malina.

A najviše čudi indiferentnost predsednika države. Za nekoga ko toliko polaže na ponos domaća industrija sokova idealna je prilika za medijsko razmetanje s jakim argumentima. Za hvalisanje brendovima koji su u regionu bez premca, na probirljivom evropskom tržištu sve redovniji i poštovaniji gosti, a polako ali sigurno stižu i do dalekih destinacija na ostalim kontinentima, pa i tamo gde predsednik ima velike prijatelje, razne Bin Zajebe i njima slične. Jer voćarstvo je istinska šansa Srbije, možda ne kao čuvene 1903. koju smo, kako tvrde istoričari, preživeli zahvaljujući izvozu suvih šljiva u SAD, ali svakako šansa koju ozbiljna vlast ne bi smela da propusti.

Da je samo čuo onaj vic u kome unuk pita babu da li je dunja voće ili povrće, a baba mu kaže „Rakija, sinko, rakija!“, naš vrli predsednik, koji tvrdi da u Srbiji ne postoji mesto, selo, pa ni zaseok kome on ne zna ime, mogao je da „sugeriše“ Vladi da „Rauhove“ milione usmeri ka proizvođačima dunja. Jer Srbija je, verovali ili ne, po rodu dunja deseta u svetu, a po proizvodnji prva u Evropi ispred Španije (ako se izuzme Turska, gde dunje rastu uglavnom u azijskom delu). Po vrednosti izvoza, međutim, tek smo na 14. mestu u Evropi jer skoro čitav rod završi u rakiji, a možda bi bilo drugačije da država podstiče izvoz i ukaže voćarima da ima i bolje zarade od dunjevače. Kao što se – osim od višanja, gde smo po količini sedmi, a po vrednosti izvoza treći u svetu, iza SAD i Mađarske – može mnogo više profitirati i od trešanja, koje Srbija do pre desetak godina uopšte nije izvozila, a danas je na svetskom tržištu trešanja vrednom 1,5 milijardi dolara na 25. mestu (izvoz od pet do šest miliona dolara). Trenutna proizvodnja trešanja iznosi oko 20.000 tona, a stručnjaci tvrde da bismo mogli proizvoditi i 100.000 tona i sve bismo izvozili, samo kad bi država poklonila bar malo pažnje i ovom delu voćarstva.

Dunja je rakija

Voćarstvo je svetla tačka srpske poljoprivrede, tvrdi Zoran Keserović, profesor Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu. Ukupan rod voća u 2018. iznosio je 1,4 miliona tona, što je 17 odsto više nego prethodne godine, a izvezeno je preko 440.000 tona. Ukupna vrednost izvoza voća i voćnih prerađevina u 2018. bila je oko 620 miliona dolara. Iako je to manje od rekorda ostvarenog 2017. (680 miliona dolara), sa učešćem od 28 odsto, grupa voće i povrće ubedljivo je prva u strukturi izvoza poljoprivrednih proizvoda, a maline i jabuke su se ustalile među najvažnijim srpskim izvoznim proizvodima.

Kao i ranije, i za vreme naprednjaka dominira Srbija među šljivama, koje čine 40 odsto ukupnih zasada voća, drugo i treće mesto sa oko 14 procenata dele jabuke i maline, a četvrta je višnja sa deset odsto. Sa prosečnom godišnjom proizvodnjom od preko 530.000 tona, Srbija je posle Rumunije druga šljivarska nacija u Evropi, a visoko smo kotirani i u proizvodnji suvih šljiva, koja iznosi oko 250.000 tona godišnje. Poslednjih godina, međutim, svedoci smo i ekspanzije proizvodnje i izvoza pojedinih vrsta voća po kojima do juče nismo bili naročito poznati. Tako je izvoz svežih i smrznutih jagoda u periodu od 2008. do 2015. povećan više od osam puta (oko 16 miliona dolara godišnje), a uz nove hladnjače i bolje organizovan otkup ovaj bi se rezultat mogao i utrostručiti.

Prijatno iznenađenje predstavljaju i breskve s rekordnim izvozom od 28,5 miliona evra, koji nas je svrstao među 10‒15 najvećih svetskih izvoznika breskvi i nektarina. Polako, ali konstantno, raste i izvoz zamrznutog voća (2018. oko 222.000 tona), a činjenica da je na ovom izvoznom proizvodu ubedljivo najveća zarada (prosečna izvozna cena kilograma svežeg voća je 0,9, a pripremljenog voća 1,8 dolara) govori u prilog orijentaciji na proizvode više finalne vrednosti. Voćarstvo i prerađivačka industrija koja se oslanja na ovu granu definitivno jesu perspektiva srpske privrede. U tim okvirima nebrojeno je segmenata na koje se novac kojim su Vučić i njegova vlada častili jednog jakog igrača svetskog renomea mogao svrsishodnije i društveno odgovornije potrošiti. Ali Vučić, zasigurno glavni kum ove „subvencije“, od svega mora da pravi propagandu svojih epohalnih ekonomskih uspeha i sopstvenog ega. Film o tome gledaćemo verovatno već 2022. na izborima koje, za razliku od ovih koji nam predstoje, nećemo smeti da bojkotujemo.

Besplatna radna snaga
Koliko je subvencija „Rauhu“ mudar državnički potez, najbolje pokazuje matematika. Ako je bruto plata radnika u koceljevačkoj fabrici oko 600 evra ili 7.200 evra za godinu dana, to znači da subvencija od 73.000 evra po zaposlenom austrijskom investitoru omogućava da narednih deset godina angažuje 30 radnika potpuno besplatno, odnosno bez ikakvih sopstvenih troškova. Domaće fabrike sokova koje dobro posluju, izvoze i ulažu u proširenje kapaciteta, o ovakvim povlasticama mogu samo da sanjaju.

Poštovani čitaoci, na kioscima je novi broj Beogradskog glasa!

Direktno

Dobra vest

Naslovna za sredu 25. 03. 2020.

Loša vest

Uzbunjivač