Kolumna

Da li će šef postati predsednik

Piše: Božo Prelević*

Slobodne Novine – Sa najavom dugo očekivanih dobrih vesti o jenjavanju pandemijske krize neumitno se nameću poređenja o (ne)uspešnosti država i pravovremenosti njihovih odluka. Već sada se može zaključiti da će najgore proći one zemlje koje su koronavirus iskoristile za uvođenje različitih vanrednih stanja, izmišljanje novih/starih neprijatelja, gušenje medija, povećanje antagonizama u društvu ili zloupotrebu vanrednog stanja ugrožavanjem vladavine prava i osnovnih sloboda, danas kada je i u komunističkoj Kini moguće misliti drugačije a da ne budeš proglašen za neprijatelja. Moguće je i potpisati peticiju intelektualaca, a da kao odgovor nemate peticije podrške velikom vođi.

Srbija je danas zemlja u kojoj niko nije ni primetio da nema ni onoga zakonodavnog organa koji se zvao Skupština, i to ne Skupština po svojoj ustavnoj funkciji, jer ona to odavno i nije, pa je čak ne možete ni bojkotovati, već ni onog skupa ljudi koji ulažu amandmane na sopstveni predlog da ne bi čuli drugo mišljenje. Odavno taj skup veseljaka i nesrećnika nije Skupština ni za onog koji ga je raspustio na način koji je prikladan tom skupu, ali ne i moguć prema Ustavu Republike Srbije. Onaj koji ih je na zvonce skupio, taj ih je i na zvonce oterao kući da na RTS-u gledaju školu.

Srbija takođe nije primetila da skoro nema ni Vladu Srbije. Za premijerku znamo svakako, to je ona koja predsednika zove šefe, a sve koji drugačije misle kategorizuje u neprijatelje i mrzitelje naroda. Ona greši svaki put kada joj na to ukaže predsednik i nikada kada joj na to ne ukaže predsednik. Posebno voli uredbe za disciplinovanje medija i građana. Proslavila se sa uredbom i hapšenjem novinara koji obelodanjuju istinu, jer poznato je da istina loše utiče na disciplinu građana. Proslavili su se i zarazom i brojem tragičnih smrti medicinskih radnika koji su gurnuti u prve redove „najsmešnijeg virusa“ bez zaštitne opreme. To je isključiva nadležnost Vlade Srbije i resornog ministra, koji se opet proslavio rečenicom „da ako predsednik traži, njegovi stručnjaci će da izmisle vakcinu protiv pandemijskog virusa“. I bi tako, sve su izmislili. Svakog dana se zarazi neko od istaknutih lekara. Neki od njih, nažalost, i nisu preživeli izmišljanje virusa i dovoljnost opreme za zaštitu i ćutke odoše na onaj svet. Poznati lekari, koji su ceo svoj život posvetili zdravlju ovog naroda, jedan po jedan odlaze kao topovsko meso naopakih odluka naopakog šefa.

Da je šef umesto 45 miliona tvitova preko svojih 8.000 botova kupio 45 miliona skafandera, onda bi bio predsednik svih, a ne šef samo svojih. No, kako u medijima skoro ni ne pomenu te tragično i uludo nastradale lekare jer nije bilo prostora ili vremena ili nije bilo po volji šefu, onda se nameće prosto pitanje: čemu uopšte struka ako već imamo šefa? Ili još bolje – ko je ovde koga birao? Da li je šef birao narod ili je narod birao šefa, naravno da li ga je birao za šefa ili predsednika po Ustavu? Ako ga je birao za šefa, onda je logično da narod nema medije nego propagandu i da će biti ućutkani svi mediji koji se zanose mišlju da imamo predsednika. Ne samo da će biti ućutkani nego i prisluškivani i denucirani poltronisanjem medija koji veruju da imamo šefa, a ne predsednika.

U takvoj šefovskoj državi i sudovi će donositi odluke na osnovu iznetog mišljenja šefa umesto na osnovu zakona koji je izglasala Skupština, a potpisao predsednik Republike, ili pak neće donositi odluke ako je šef rekao da je to nestašluk, osim ukoliko nestašluk nije napisao kakvu pesmu protiv vlasti. Takav nestašluk svakako ne prija šefu i u tom slučaju je primereno odrediti i pritvor devojčici za koju se ne može utvrditi prekršaj zbog propusta države. Sramotno je koliko jedan broj sudija i novinara u stvari ne želi nezavisnost sopstvene profesije. Kada se sudija u osuđujućoj sudskoj odluci pozove na apel predsednika, on sebe vidi u višem sudu kao sudiju i tu počinje partija, a završava se profesija. Zavisnost je sigurna, spokojna i finansijski isplativa. Potrebno je samo da budeš – ništa.

I tako teku pandemijski dani u našoj Srbijici, uglavnom između onoga što se šefu sviđa i onog što se šefu ne sviđa. Naravno, meni se neki potezi šefa sviđaju, pre svega svi oni potezi gde je poslušao struku i preporuke kompetentnih koje su dovele do ublažavanja ovog stradanja, a neki mi se uopšte ne sviđaju – od vojske sa dugim cevima i snajperima do apsolutne uzurpacije medijskog prostora, izmišljanja neprijatelja i uzurpacije vlasti, a naročito mi se ne sviđaju posledice nespremnosti zdravstvenog sistema i uticaj na druge grane vlasti.

Proći će i korona, no, da li će šef postati predsednik, ostaje da se vidi. Bojim se da mu se ne svidi suviše dugo šefovanje. Ne treba zaboraviti da se apoteke nisu opremile dovoljnom količinom sredstava za dezinfekciju, ali imaju dovoljne količine vazelina. Ako nas korona nauči da je zdravije sebe dezinfikovati nego vazelinom spremiti na novo napredovanje, možda ima šanse da dobijemo predsednika. Ukoliko vazelin pobedi, nikakvi izbori neće sprečiti da Srbija izgubi i dobije šefa. Na kraju, kada je pandemija zakucala na vrata, Srbija je mogla da vidi i stručne, i svetski priznate, i namazane, nestručne a stranački priznate. Prvi su nas spašavali, od drugih smo izginuli. Ako je za nauk od korone, pametnom je dosta. Onom drugom je i šef dovoljan, naravno ukoliko on ne izabere neki drugi disciplinovaniji narod.

* Autor je izvršni direktor Lige eksperata (Lex)

Poštovani čitaoci, na kioscima je novi broj Slobodnih Novina!

Slobodne Novine

Slobodne Novine

Leave a Reply

avatar
2500
  Subscribe  
Notify of

Direktno

Dobra vest

Naslovna za sredu 20. 05. 2020.

Loša vest

Uzbunjivač