Kolumna

Mama je već glasala

Piše: Branislav Krivokapić

Slobodne Novine – Imao sam suludu ideju da napravim tekst u kome bih nabrojao deset razloga zašto izbore treba da bojkotuju pre svega simpatizeri naprednjaka. A onda sam, čekajući lift u prizemlju zgrade, slučajno čuo telefonski razgovor komšije, dobrodržećeg sedamdesetogodišnjaka, bivšeg direktora jedne velike društvene i još uvek neprivatizovane firme.

„Šta ti hoćeš? Jesu veće plate?! Jesu veće penzije?! Je l’ ima svega u prodavnicama!? Je l’ dinar stabilan?! Je l’ nema inflacije?! Šta još hoćeš?“

Kao da je čuo o čemu hoću da pišem, moj vrli komšija je svom sagovorniku nabrajao kontrargumente, odnosno razloge zašto treba izaći na izbore i zaokružiti listu „Za našu decu“. Priznajem, u prvi mah sam se pokolebao, a onda sam rešio da ne odustajem i da tekst koji sam namerio napišem upravo zbog ljudi kao što je moj komšija koji, uprkos silne matematike koju je ugradio u inženjersku diplomu, veruje da su plate i penzije „veće nego ikada“.

Ali moja je upornost bila kratkog veka. Već sutradan, po povratku iz obilaska majke, starice kojoj je karantinska „briga“ za bake i deke uzrokovala naglo napredovanje demencije, imao sam telefonski poziv iz naprednjačkog mesnog odbora. Iako je mama, ni luk jela ni luk mirisala, već dobila dva paketa pomoći, što su pomenuti „humanitarci“ uredno evidentirali, sve sa brojem mog mobilnog telefona i njenim JMBG, rešili su, eto, da joj dodele i treći paket, ali da ga podignem ja uz svoju ličnu kartu. Ali lična karta nije dokaz da je Milica moja majka, zaustih da kažem, ali se predomislih i obećah da ću doći sutra, rešen da im tom prilikom pomenem svu bližu i dalju familiju, do poslednjeg kurajbera do kog doseže njihov rodoslov.

„Mojoj majci nisu potrebne konzerve iz ratnih rezervi, pirinač prepun crva, ulje iz ruske donacije, makarone kojima je istekao rok trajanja… Ona nije ni žedna ni gladna, a prethodne pakete je primila samo zato što ne razume ko ste vi i zašto pomažete njoj umesto onima koji su stvarno ugroženi. Njoj je neophodna pomoć gerontodomaćice, koju joj je opštinski centar za socijalni rad odobrio još pre tri godine, ali država troši pare na budalaštine i uporno održava na snazi zabranu zapošljavanja u javnom sektoru. I deli pakete! Treći u roku od dva meseca! I to na moje ime! Nije vam dovoljan njen, nego hoćete i moj JMBG! Kakva bre evidencija! Ako mi odmah ne objasnite šta će vam moja lična karta, vratiću se s TV kamerama, pa neka svi vide kakvi ste hohštapleri“, razglabam iste večeri drugaru, istomišljeniku, tako sam bar verovao, šta ću sve se da saspem u lice naprednjačkoj bagri.

Ali on menja temu. I prelazi na jad i čemer opozicioni, na tezu da su svi isti, a, s obzirom na pandemiju i druge okolnosti, stvari ipak nekako funkcionišu. Eto, on je, za „napor“ u vanrednom stanju od svoje državne institucije dobio bonus od 50 odsto redovne plate, doduše, nije trajno povećanje, knjiži se kao „prekovremeni“, ali to njega i ne zanima, važna mu je samo ta dodatna mrvica komfora, bez talasanja, jer kome je to dobra donelo, ovako imaš kakav-takav mir i makar lažni integritet, nikome ne smetaš, a nisi bot…

Slušam ga, užasnut njegovim pristajanjem na čamotinju kao na čašu šampanjca uz sveže ubrane jagode, a tekst o „naprednom“ bojkotu izbora zauvek nestaje iz moje glave. Zahvaljujući ravnodušnosti mog prijatelja zamenjuje ga teza iz nove knjige Branka Milanovića (pogledaj tekst na susednoj strani) o prećutnom dogovoru između vladajuće elite i širih društvenih slojeva, dogovoru o odustajanju od demokratskih civilizacijskih principa i prihvatanju svakojakih ograničenja i poniženja u zamenu za minimalni, ali opipljivi napredak zasnovan na statusu „nedodirljivih“, onih koji nikog ne diraju, ali nikog i ne brane. Hiljade takvih, za koje koristimo termine „struka“, „intelektualci“, „misleći ljudi“ i sl., ugrađeni su u temelje ovog u dušu koruptivnog sistema i nikada neće ni pokušati da naprave preokret kakav predlaže književnik Bora Ćosić:  

„Otresite se života u logoru. Sada kad više ne štekću strojnice i ne grize se goli kamen nemaštine ne plašite se budućnosti, suseda, vlasti, lopova, varalica. Ne gonite pse lutalice. Nahranite ptice. Čitajte. Umesto reči narod, kažite ljudi. Proleteri svih zemalja, urazumite se!“

Nema ovde razuma, konstatuje drugar začuđen što sam se odjednom zamislio. Ma sve je u redu, kažem, samo sam pomislio da im na kraju poručim da uzalud rasipaju resurse jer mi ni mrtvi ne bi glasali za njih. A onda sam se setio matičnog broja i shvatio: mama je već glasala.

Poštovani čitaoci, na kioscima je novi broj Slobodnih Novina!

Slobodne Novine

Slobodne Novine

Subscribe
Notify of
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments

Direktno

Dobra vest

Naslovna za sredu 17. 06. 2020.

Loša vest

Uzbunjivač

0
Would love your thoughts, please comment.x
()
x