Uvodna reč glavnog urednika
Piše: Milan Bečejić
Slobodne Novine – Krajem januara 1999. rodi se unuk Slobodanu Miloševiću, Marko Drugi. U to vreme ja sam glavni urednik „Glasa javnosti“, pa pošaljem Dragana J. Vučićevića u tadašnju srpsku prestonicu da napravi reportažu povodom radosnog događaja. Uz upozorenje da ništa ne izmišlja, napiše DJV jedini relevantan tekst u svojoj karijeri, korektno.
Drugo jutro po štampanju te reportaže, nezadovoljan što mu je sin ocenjen akušerskom ocenom 9 a ne 10, Marko je upao u redakciju s pištoljem za pojasom i u pratnji jednog udbaša. Da dohaka Vučićeviću ili meni, koga nahvata. Bilo je prerano, pa je otišao uz obećanje da će se vratiti. Vidim, biće belaja. Nateram pravnika gazda Rajine firme da podnese krivičnu prijavu, pa preko nekih veza pošaljem mama Miri poruku da je sinčić malo divljao, a DJV pošaljem na zaštićenu adresu. Dva dana kasnije stiže od mame odgovor: „Tekst je u redu, samo je Marko malo nervozan jer mu se rodilo dete!“ Razmišljam, šta da mu se desilo nešto ružno?!
Elem, legla gužva, DJV preživeo, Raja Rodić kasnije povukao krivičnu prijavu… Znamo kako je završio tata, a gde i kako mama i uzorni sin, danas sakriven negde u Rusiji, čiju su mladost obeležili skromnost, pristojnost, nošenje gajbica da bi zaradio…
Nikad nisam smatrao da je Marko kriv što je upao u loše društvo, što je divljao po Požarevcu i u svojoj diskoteci „Madona“, gde su radile bezbolne palice i motorne testere nad onima koji su ukazivali da predsednikovo „dete“, koje se još od svoje 22. godine ponašalo drukčije, nije onakvo kakvim su ga roditelji predstavljali.
I evo, dvadesetak godina kasnije, imamo nagoveštaj da nam se istorija malo ruga. „Dete“ Danilo ne nosi gajbice, ali radi vredno i pošteno u nekoj prodavnici za 550 evra. Da priušti sebi piće s drugarima i sve ono što siroti tata ne može. Tata je prezauzet, pa nije u stanju da kontroliše kakvo je to društvance u kojem mu se „dete“ kreće. A deca ko deca, ne umeju bez roditeljske pažnje i kontrole baš da procene s kim će u kafić ili na utakmicu.
Da se razumemo, deca nikad nisu kriva, bilo da su njihova ili naša. Otuda i dilema kad malo skrenu s puta: je li reč o bahatoj deci finih očeva ili finoj deci bahatih očeva? Da svi mogu biti fini – to ne ide. Eto, ja sam svojih pet sinova prilično voštio, pokušavajući da im usadim neke norme i vrednosti koje sam stekao kućnim vaspitanjem. Sad se pomalo kajem. Jedan je pre 11 godina zbrisao u SAD, pravdajući odluku ne spartanskim vaspitanjem već nespokojem stvorenim onom vlašću, drugi je otišao za njim pre dve godine, pravdajući odluku nespokojem zbog ove vlasti. Najstariji namerava da se iseli s porodicom… Živim s grižom savesti: gde sam pogrešio?
Poštovani čitaoci, na kioscima je novi broj Slobodnih Novina!
