Uvodna reč glavnog urednika
Piše: Milan Bečejić
Slobodne novine – Da mi je pre 42 godine bilo ko, dobronamerno ili zlonamerno, nagovestio u kakvoj ću državi privoditi kraju ometenu novinarsku profesiju, danas bih mu bio zahvalan do neba, nasmejan i opušten u pecaroškoj stolici.
Ovako, s nevericom i gađenjem gledam medijsko mešetarenje tragikomičnih likova koji se usuđuje sebe nazvati novinarima. I pitam se da li tu sem interesa ima još nešto što te ljude nagoni da učestvuju u ovom združenom zločinačkom poduhvatu protiv svoje države, naroda, budućnosti i, pre svega, zdravog razuma. Da li su, sem „za šaku dolara“, još nečim privučeni i uvučeni u ovu sumanutu igranku jednog narcisoidnog čoveka, hraneći njegov ego i volju za moć bez zadrške, čak strasno. Da li su možda ucenjeni, da li im je obećano nešto veliko, da li su tolike budale da veruju da će ovo trajati večno, da li računaju na kratko pamćenje svekolike svetine, ali i na nove (iste) aranžmane s nekom novom vlašću…? Ili je samo reč o trenutnom hranjenju sopstvenog ega prolaznim zadovoljstvom zbog osećanja važnosti i moći? A nekima od njih sam bio mentor u novinarskim školama, nekima urednik, s nekima u dobrim kolegijalnim odnosima. Većina njih niti su napravili niti će napraviti išta bitno u novinarstvu. Ono što mi nikako nije jasno – zašto ih nimalo ne brine prolaznost ovoga u čemu su i na čemu su?!
Jasno je da su Frtalj predsedniku mediji osnovna poluga vladanja. Samo tri meseca slobodnih medija bila bi dovoljna da se ovaj strip junak, nesposoban i nedostojan funkcije na koju su ga dovela obećanja zapadnim nalogodavcima, smesti u najružniji deo srpske istorije, sa čvrstim dokazima da je hteo da dohaka ovoj zemlji i narodu. Otuda ova paranovinarska bulumenta nedvosmisleno učestvuje i podržava zločin nezabeležen i u ozbiljnijim diktaturama od ove. I kad slušam opozicione priče o potrebi dubokog preoravanja ovog sistema, ne čujem da iko najavljuje da će sabrana medijska nedela jednog dana biti i sankcionisana. Krivično, i potpuno. Možda bi se tada neki od njih zamislili i trgli, možda bi shvatili da je podrška koju sada imaju prolazna, možda bi im se razbistrilo da će završiti kao izraubovani deo zloćudne mašinerije, možda bi im se od zorta bar malo stegla sitna mudašca…? Pa kad zastanu pred ogledalom da se upitaju: Čekaj, ničija nije gorela do zore – gde ću ja dan posle?! Jer ko unovčava čast mora platiti cenu odgovornosti. Budu li opet prošla pravdanja tipa: „pa takvo je vreme bilo, moralo se..“ – eto nama još jedne šizofrene decenije.
Poštovani čitaoci, na kioscima je novi broj Slobodnih Novina!
