Piše: prof. dr Miladin M. Ševarlić – Preljinski
Slobodne Novine – Za razliku od dela zemalja koje predsednika države biraju posredno, preko članova parlamenata, po Ustavu Srbije predsednika Republike i narodne poslanike biraju građani „na neposrednim izborima, tajnim glasanjem“ (čl. 114). Stupajući na dužnost predsednika Republike Aleksandar Vučić je u Narodnoj skupštini položio zakletvu: „Zaklinjem se da ću sve svoje snage posvetiti očuvanju suverenosti i celine teritorije Republike Srbije, uključujući i Kosovo i Metohiju kao njen sastavni deo, kao i ostvarivanju ljudskih i manjinskih prava i sloboda, poštovanju i odbrani Ustava i zakona, očuvanju mira i blagostanja svih građana Republike Srbije i da ću savesno i odgovorno ispunjavati sve svoje dužnosti“ (čl. 114). Najzad, „predsednik Republike ne može obavljati drugu javnu funkciju ili profesionalnu delatnost“ (čl. 115), čime je ustavno obezbeđena nespojivost funkcija i nemogućnost direktnog uticaja predsednika Republike na druge „grane vlasti“ ili favorizovanje pojedinih političkih partija. Time predsednik Republike „izbornom voljom naroda“ stiče i direktni legitimitet da „izražava jedinstvo Republike Srbije“ (čl. 111).
Nasuprot njegovom prethodniku Tomislavu Nikoliću, koji se pre stupanja na tu dužnost odrekao funkcije predsednika SNS-a, Vučić je (kao i Boris Tadić pre Nikolića) zadržao funkciju predsednika najjače parlamentarne stranke i tako već na početku mandata prekršio član 115 Ustava. Postao je partiokratski predsednik Republike!
Položivši zakletvu, Vučić je najavio da će jednom mesečno ceo dan odvojiti za razgovore s narodom, da sasluša probleme i pokuša da ubrza njihovo rešavanje. To je uradio prvog i drugog meseca, a zatim… odustao?!
Onda pokreće „unutrašnji dijalog o KiM“ ‒ da narod razgovara sam sa sobom (!?), ali on ne učestvuje ni na jednom od brojnih takvih skupova. Umesto da javnost sazna kakvi su stavovi izneti na tim skupovima, Vučić više puta izjavljuje da njegov predlog nije dobio podršku naroda, a ni danas ne znamo koji je njegov predlog. U međuvremenu smo čuli sijaset njegovih izjava o (ne)mogućim rešenjima statusa KiM koja nisu u skladu sa Ustavom, Rezolucijom 1244 i Poveljom UN, čime je prekršio i zakletvu koju je dao položivši desnu ruku na Ustav i, pride, na Miroslavljevo jevanđelje!
Kao i na prethodnim izborima za pojedine lokalne samouprave (Lučani, …), tako je i na izborima 2020. istakao svojepotpisani slogan „Za našu decu“, pa svakodnevno protežira njegov SNS. Ne samo što je postao kandidat za sve funkcije nego dokazuje da nije predsednik svih građana i da ne „izražava jedinstvo Republike Srbije“.
Kao nestranački poslanik u dosadašnjem skupštinskom sazivu više puta sam se obraćao Kabinetu predsednika Republike, a izdvajam dva zahteva iste sadržine: da ne potpisuje ukaze o proglašenju zakona o budžetu zato što ne sadrže zakonski minimum od pet odsto za podsticaj poljoprivrede i ruralnog razvoja. Oba puta Vučić je potpisao ukaze o proglašenju tih protivustavnih zakona?! Da apsurd bude veći, po jednom zahtevu tek posle pola godine odgovorio mi je njegov generalnih sekretar, takođe pravnik – da moj zahtev „nije u nadležnosti predsednika Republike“(!), a u drugom slučaju odgovora nema.
Posebno je poražavajuće što predsednik Republike veoma često naziva fašistima neke lidere opozicije, i to u jedinoj državi na svetu u kojoj su nemački fašisti streljali sto Srba za jednog njihovog poginulog, odnosno 50 Srba za jednog njihovog ranjenog okupatorskog vojnika?! To je deset puta deset za jednog njihovog!
Umesto da bude ujedinitelj naroda, Vučić će ostati upamćen kao objedinitelj svih najviših državnih funkcija koje mu po Ustavu i zakonu ne pripadaju, čime najviše državne zvaničnike razotkriva kao „fikus funkcionere“ i vođine idolopatrijske poklonike.
Poštovani čitaoci, na kioscima je novi broj Slobodnih Novina!
