Politika

Dna zapravo i nema

Razgovarala: Sanja Bečejić

Slobodne Novine – Proglašen je za ličnost godine u borbi za slobodu medija (2007), za Najevropljanina (2008), viteza poziva (2009), reformatora godine (2010), ličnost godine (2011)… Rodoljub Šabić, magistar prava, advokat, suosnivač CeSID-a, prvi je dobitnik najprestižnijeg antikorupcijskog priznanja u Srbiji, nagrade „Verica Barać“, da bi mu, nakon završetka drugog mandata na mestu poverenika za informacije od javnog značaja, licemerna Agencija za borbu protiv korupcije zabranila zaposlenje na mestu antikorupcijskog savetnika!!! I dalje je prisutan u javnosti, rado čitan i praćen na „Tviteru“.

Kako biste ocenili nivo odgovornosti za javno izgovorenu reč, počev od predsednika države, preko drugih zvaničnika, do medija?

Jedina moguća ocena je najniža moguća ocena. Prosto, u tom pogledu smo u doslovno očajnoj situaciji. Iz izjava i državnih i partijskih zvaničnika i iz medijskih „komentara“ i „vesti“ bukvalno kuljaju neistine, diletantizam, neznanje, mržnja, glupost. Neću reći „dotakli smo dno“ samo zato što, svakodnevno, čine sve da nas uvere da dna zapravo i nema.

Predsednik rizikovao deset godina zatvora

Zašto se stiče utisak da se veliki broj ljudi hipnotički prepustio lažima i da više ne reaguje na njih?

Ne mislim da se većina ljudi prepušta lažima ako se pod tim podrazumeva da počinju da veruju u njih. Ali tačno je da ne reaguju na laži kako bi se to normalno očekivalo, da im se ne suprotstavljaju, bar ne aktivno. To je žalosna, ali zapravo sasvim logična posledica duge i uporne realizacije jedne koncepcije upravljanja društvom, tačnije vladanja, koja podrazumeva brutalnu zloupotrebu medija i potpunu kontaminaciju javnog prostora lažima i dezinformacijama. Nije to samo naša specifičnost, isprobavano je to i u nekim drugim sredinama, a neki od vrhunskih analitičara medijskog delovanja, na primer Noam Čomski, sasvim su pojednostavljeno, ali jasno objasnili šta je pravi cilj toga. Dakle, „cilj neprestane i masovne proizvodnje laži, često i sasvim providnih, očiglednih, nije to da ljudi u te laži poveruju, cilj je da ljudi prestanu da veruju u bilo šta“.

Pre neki dan ste sadašnju dramatičnu situaciju sa epidemijom uporedili sa događajima u vreme poplava pre šest godina. Otkud takva asocijacija?

Vlast ima obavezu da se sa opasnostima po društvo suočava maksimalno ozbiljno i odgovorno. Shodno tome bilo kakva nervoza i panika apsolutno su nepoželjni. Međutim, ništa manje, podjednako su nepoželjni i neprihvatljivi nekritičko potcenjivanje opasnosti i nerealni lažni optimizam. A nedavni zajednički istup predstavnika vlasti i od njih izabranih predstavnika „struke“ bio je čak i nešto gore od toga. Krajnje neodgovorno i neozbiljno, gotovo operetski, delovalo je da se na takvoj konferenciji za medije koronavirus naziva „najsmešnijim na svetu“, a da se ženama sugeriše odlazak u šoping u Milano.

Taj „optimizam“ me je neprijatno asocirao na to da su i u samo predvečerje tragedije koju je pre šest godina prouzrokovala katastrofalna poplava u Obrenovcu neki predstavnici vlasti građanima upućivali optimističke poruke „sve je pod kontrolom, budite mirni, ostanite u svojim kućama“.

Šta ste prvo pomislili kada ste čuli izjavu premijerke da je podatak o broju respiratora državna tajna, a da detaljno informisanje javnosti o nabavci i tipovima oružja ne podleže tajnosti?

Pomislio sam ono što sam i javno rekao, da je nonsens, da asocira na loš vic. Jer zaista je nonsens, pogotovo iz usta osobe koja je na čelu izvršne vlasti, dakle, po definiciji, najodgovornija za primenu zakona, izjava koja je u direktnoj suprotnosti sa dva relevantna zakona. Zakon o tajnosti podataka uređuje proceduru klasifikovanja tajnih podataka. Ona, uz ostalo, podrazumeva prethodnu procenu štete po državne interese, kao i donošenje formalne odluke o stepenu tajnosti, a najviši stepen tajnosti, „državna tajna“ rezerviše za podatke čije bi otkrivanje prouzrokovalo „neotklonjivu tešku štetu po interese Republike Srbije“.

Nije nimalo verovatno da je Vlada zaista, po predviđenoj proceduri, donela bilo kakvu odluku o klasifikovanju podatka o broju respiratora. A čak i da jeste, bila bi suprotna smislu zakona, „logična“ taman koliko i da su za državnu tajnu proglasili broj skenera, operacionih sala ili WC-a u bolnicama. Saopštavanje javnosti ovakvih podataka ne može prouzrokovati bilo kakvu, pogotovo „neotklonjivu tešku štetu“, a njihovo uskraćivanje je dvostruko nezakonito. Jer i Zakon o slobodnom pristupu informacijama izričito predviđa da „opravdani interes javnosti da zna postoji uvek kada se radi o informacijama koje se odnose na ugrožavanje i zaštitu zdravlja stanovništva i životne sredine“ i isključuje mogućnost, koja je u slučaju drugih informacija dopuštena, da vlast dokazuje postojanje nekog legitimnog interesa koji je u konkretnoj situaciji pretežan u odnosu na interes javnosti.

Dakle, ne samo nekakav sasvim nedefinisan „državni interes“ nego nikakav interes ne može predstavljati osnov za uskraćivanje informacija koje se odnose na zaštitu zdravlja stanovništva. Cirkus u vezi sa izjavom premijerke samo nekoliko sati kasnije kompletirao je predsednik Republike tako što je saopštio precizan broj respiratora i tako „provalio“ državnu tajnu. I da se našalim, hrabro rizikovao deset godina zatvora koje Krivični zakonik za to predviđa.

Uvek kažem, nema i ne može da bude nikakve štete zbog poštovanja Ustavom i zakonom zajamčenih prava javnosti, naprotiv. Ali od ignorisanja i nepoštovanja zakona, olakog poigravanja njima i neodgovornog dezinformisanja i zaluđivanja građana, pogotovo kad su protagonisti ljudi u vrhu državne izvršne vlasti, štete sigurno može biti.

Smeće uvek nađe novog gospodara

Kao čovek koji se dugo bavio javnom komunikacijom medija, možete li da napravite projekciju sudbine trenutnog medijskog smeća nakon promene vlasti?

Nije to lak zadatak. Bilo bi, razume se, pravično i lepo i dobro kada bi promena vlasti izvesno podrazumevala profesionalnu, imovinsku, čak i krivičnu odgovornost nekih ljudi zbog brutalne zloupotrebe onih medija koje s razlogom nazivate smeće. Bilo bi to, moralo bi biti, vrlo važan segment korenitih promena koje su našem društvu egzistencijalno potrebne. Međutim, iluzija je verovanje da je promena vlasti sama po sebi za takve promene dovoljna. Ta iluzija bukvalno je rasturena onim što smo dobili nakon obaranja Miloševićevog nedemokratskog režima. Umesto demokratije dobili smo partokratiju, otvoren je proces u kom nečija gola volja dominira nad Ustavom i zakonima, u kom su nezavisne institucije za političku vlast dobre i poželjne samo kao fasadne, ukrasne, ne i kao funkcionalne, a interes političkih stranaka važniji od bilo kog drugog, čak i najopštijeg interesa, što za posledicu ima strašnu korupciju. Ono što danas doživljavamo jeste groteskna kulminacija tog procesa.

A smeće je uvek umelo da potraži i nađe novog gospodara i zaštitnika spremnog da prihvati njihove prljave usluge. Mnogi od glavnih aktera aktuelne užasne zloupotrebe medija su to činili za prethodnu vlast, još pre toga i za Miloševića. Od bukvalno egzistencijalnog značaja za srpsko društvo jeste da se ta praksa jednom prekine.

Kako objašnjavate potrebu predsednika Srbije da svakodnevno građane zapljuskuje informacijama koje nisu u domenu njegovih ustavnih obaveza i ovlašćenja?

Nisam psiholog pa ne bih, mislim da nisam pozvan da tumačim potrebu predsednika da fascinira građane deleći mnoštvo informacija koje su van domena njegovih ustavnih obaveza i ovlašćenja. Ali od toga što predsednik svakodnevno deli takve informacije mene, i kao pravnika i kao građanina, neuporedivo više brine to što on svakodnevno odlučuje o stvarima koje su van njegovih nadležnosti. Utoliko više što to čini u obimu i na način koji je u dramatično velikom i rastućem raskoraku sa onim što predviđa Ustav naše države. A Ustavom utvrđeni sistem podele vlasti već sada je pretvoren u praznu ljušturu gotovo sasvim irelevantnu za ono što se dešava u stvarnosti.

Kako biste danas, u svojstvu poverenika, posavetovali građane šta da rade kada im na vrata banu ljudi sa njihovim ličnim podacima?

Savetovao bih da komuniciraju smireno i kulturno, ali da obavezno zatraže da se posetioci lično identifikuju i da objasne odakle im i po kom osnovu lični podaci, te da ih upozore da je lako moguće, odnosno vrlo verovatno, da su se upustili u nezakonitu aktivnost.

U brojnim slučajevima savet bi trebalo da podrazumeva i preporuku da se, zbog sumnje da je izvršeno krivično delo, građani obrate tužilaštvu. Međutim, nažalost, realnost je da od takvog obraćanja, najverovatnije, gotovo izvesno, neće biti nikakve koristi. Povodom brojnih, očitih zloupotreba ličnih podataka građana koji potiču iz baza podataka organa vlasti i koji bi stranačkim aktivistima morali biti nedostupni, a smeli da se obrađuju isključivo u svrhe utvrđene zakonom, tužilaštvo po pravilu servilno okreće glavu, zatvara oči i ćuti.

Kao markantan primer može da posluži poslednja krivična prijava koju sam podneo neposredno pred odlazak sa funkcije poverenika, a zbog više nego osnovane sumnje da je neko iz Fonda PIO predao vladajućoj stranci bazu podataka 1,7 miliona osiguranika Fonda. Ni nakon što je proteklo godina i nekoliko meseci nema baš nikakvih informacija o tome šta je i da li je uopšte nešto tim povodom tužilaštvo preduzelo.

On zna da nije baš toliko jak

Već izvesno vreme društvenim mrežama vrti se pitanje: „Kad si toliko jak čemu medijski mrak?“ Šta biste vi rekli – čemu?

Medijski mrak ne podrazumeva samo kontrolu, ograničavanje i sprečavanje plasmana „političkih“ informacija, odnosno nepoželjnih podataka i kritičkih stavova, a forsirano plasiranje poželjnih, „afirmativnih“, nekad i do besmisla tragikomičnih „informacija“, poput nedavne „vesti“ u Dnevniku RTS-a: „Za razliku od Srbije, SAD nemaju dovoljno reagenasa za koronavirus.“ Kreiranje mraka podrazumeva mnogo više od toga. Pored ostalog, podrazumeva upotrebu medija za podsticanje prostakluka i gluposti, stvaranje atmosfere u kojoj je poželjno i isplativo biti vulgaran, primitivan, čak i glup, uz maksimalno potcenjivanje značaja kulture, vaspitanja i znanja. Podrazumeva potiskivanje kritičke svesti i podsticanje emocionalnih reakcija (strah, bes, stid, nacionalni ponos…) umesto racionalnog reagovanja na probleme. Podrazumeva kontinuirano zatrpavanje javnosti lavinom trivijalnog, nebitnog, banalnog, beskorisnog, da bi se bavila tim a ne suštinski važnim pitanjima. Sve to nam se dešava, i to i u kontinuitetu i u do sada neslućenom, nezamislivom obimu. Zato bi odgovor na vaše pitanje možda moglo biti i pitanje: A možda on zna da nije baš toliko jak?

Vaš naslednik se za razliku od vas oglašava veoma retko. Kako biste to objasnili: karakterom, kompetencijama, hrabrošću ili je reč o izmenjenim političkim okolnostima?

To je pitanje za mog naslednika, ne za mene. Znam da je on vrlo svestan visokih kvaliteta kuće koju sam izgradio i ostavio i da se ne ustručava, makar vlast na to ne gleda blagonaklono, da to i javno kaže. Takođe, koliko znam, u postupku donošenja odluka po žalbama nije menjao standarde koje sam, u skladu sa onim koji važe u demokratskom svetu, uspostavio dok sam bio poverenik.

Ne znam ništa, a ne želim da spekulišem o motivima i razlozima za njegovo skromno prisustvo u javnosti. Ali sam siguran da će ga nedovoljna efikasnost instrumenata koje ima na raspolaganju, a naročito odsustvo podrške, čak opstrukcija onih koji su dužni da mu pomognu, pre svega Vlade, sve više suočavati sa potrebom da bude prisutniji u javnosti.

Nakon vašeg mandata, da li vam se iko iz struktura vlasti izvinio zbog besomučnih uvreda, fizičkog napada, optužbi, zbog toga što vas blatili pojedinci i režimski mediji?

Nekolicina njih mi se jeste izvinila. U četiri oka, tiho, ne javno, valjda svesni da bi ih drugačije to moglo skupo koštati. A što se maltretmana tiče, nema više direktnih pretnji, a za primitivne prostačke uvrede na društvenim mrežama nisu više maksimalno angažovani visoki funkcioneri već uglavnom botovi.

Da li je maltretman prestao ili je samo promenio oblik?

Maltretman nije prestao. Kao „dobar“ primer može poslužiti odnos famozne Agencije za borbu protiv korupcije prema meni. Nisam više funkcioner, penziju nisam još stekao, egzistenciju obezbeđujem baveći se svojim zanimanjem, advokaturom. Ali kao bivši funkcioner po zakonu sam dužan da dve godine po prestanku funkcije za zasnivanje poslovnih odnosa tražim saglasnost Agencije. Kao poznavaocu antikorupcijskog prava i prakse, prvom dobitniku kod nas najprestižnijeg antikorupcijskog priznanja, nagrade „Verica Barać“, organizacija „Transparensi“ mi je ponudila da budem pravni konsultant i predavač u okviru njihovih antikorupcijskih projekata. E, „antikorupcijska“ agencija mi je, ne navodeći nijedan konkretan razlog, uskratila saglasnost! Inače, ista ta „antikorupcijska“ agencija je npr. čoveku koji je Kinezima prodao „Železaru Smederevo“, slučajno ministru iz SNS-a, dala saglasnost da postane član Upravnog odbora „Kineske banke“, a direktoru državnog preduzeća, slučajno i kumu predsednika Republike, saglasnost da s mesta direktora državnog preduzeća ode za direktora privatne firme u istoj oblasti delovanja. Ovakvi aršini govore sami za sebe, ne treba im komentar. Mogao bih navesti i druge, u osnovi slične, najblaže rečeno nekorektne postupke nekih drugih organa ili službi, ali ostavimo to za neku drugu priliku.

Vesić hrabro izbegava sud
Veliki broj Beograđana hvali vaše beleške o prošlosti i sadašnjosti delova glavnog grada. Ako bi sve to završilo kao knjiga, rizikujete li da vas napadne i Goran Vesić?

Drago mi je što se mnogim ljudima, i ne samo Beograđanima, dopadaju, što im prijaju, te moje jutarnje beleške na „Tviteru“. Uostalom, i pišem ih baš sa željom da početak dana ljudima učinim prijatnijim. Predloga, čak i formalnih ponuda, da te tekstove i slike pretočim u knjigu bilo je još odavno, ali nisam našao vremena i ne znam da li ću ga i naći da to i uradim.

A Vesiću i ne treba povod da bi me napao, činio je to bez opravdanog povoda i do sada. Uvek u svom prepoznatljivom uličarskom maniru, i uvek glasno, odnosno uz snažnu podršku onih medija koje ste s pravom označili kao smeće. Ali kad se odlučite da mu date priliku da svoje laži i prostakluke ponovi i pred sudom, tad nije ni izbliza ni tako glasan ni hrabar, praktično ga je nemoguće pronaći.

Poštovani čitaoci, na kioscima je prvi broj Slobodnih Novina!

Direktno

Dobra vest

Naslovna za sredu 20. 05. 2020.

Loša vest

Uzbunjivač