Politika

Kampanja liči na kokošinjac

Razgovarala: Radenka Marković

Foto: Medija centar, privatna arhiva 

Slobodne Novine – Ako je zdravstvena situacija jedini razlog odlaganja izbora, onda je potpuno svejedno kada će se oni održati. Ali pošto je ukinuto vanredno stanje, izborne radnje se nastavljaju od trenutka njegovog ukidanja u okviru koji je postavljen Ustavom i zakonima, kaže u razgovoru za „Slobodne novine“ politikolog  Boban Stojanović. On smatra da bi određivanje novog datuma izbora imalo smisla jedino ukoliko bi se selo za pregovarački sto i postigao dogovor oko nekih izmena izbornih uslova.  

– Ovako, ako imamo isti nivo slobode, ne znači previše da li je mesec održavanja izbora jun ili septembar, tako da jedina promena datuma može da ide uz izmene izbornih uslova, eventualnu tehničku vladu i zajednički dogovor svih političkih aktera. A Srbija će svakako biti u vanustavnom stanju od 3. juna, kada istekne mandat narodnim poslanicima, samim tim i Vladi Srbije. Moglo bi da se razgovara o svemu tome, ali za takav razgovor ne postoji politička volja vlasti.


Zašto se vlasti toliko žurilo da se izbori održe tako brzo?

Bilo je samo pitanje da li će se izbori održati krajem juna ili u prvoj polovini jula. Pošto su za vlast ovi izbori borba za što veću izlaznost, jasno je bilo da ne žele da uđu u letnje mesece, jul ili avgust, jer tada ljudi uglavnom nisu kod kuće, na odmorima su i slično. To je jedan razlog, a drugi je taj što su tako podešene i mere Vlade Srbije za pomoć privredi i građanima – dve plate uz pomoć države će zaposlenima leći do izbora, a i još jedna nakon izbora. Uz pomoć od 100 evra, to je sasvim fina kupovina glasova, koju, na primer, u avgustu ili na jesen ne bi mogli da izvedu. Treći razlog je da se što pre iskoristi kampanja vođena tokom vanrednog stanja, a koju je pre svega vodio predsednik države.


Da li je uopšte humano ljude koji su prošli težak period i zapravo su još u zoni epidemije, gurati u ludilo zvano predizborna kampanja? To, s jedne strane, odvlači snagu sa borbe za sopstveno zdravlje, a, s druge, postavlja se pitanje mogu li ljudi sada uopšte razmišljati o izborima i donositi racionalne biračke odluke?

To jeste legitimno pitanje i svakako najgori mogući period za održavanje izbora, ali prosto, posle više godina, ovo su redovni izbori. Da, moguće ih je bilo dodatno pomeriti uz nekakav dogovor svih političkih aktera, ali očigledno je da vlasti to ne odgovara. Za birače je to posebno naporno, ali nije baš da imamo neku veliku slobodu i van perioda korone. Nažalost, izbori su nas zadesili u svemu ovome, što je samo u korona periodu dodatno podiglo tenzije, ali i otvorilo priliku za političku kampanju u svemu tome.

Bojkot je borba, izlazak na izbore nije

Već smo svedoci koliko će biti prljava predizborna kampanja i da se neće štedeti na sredstvima i načinima borbe, makar i po cenu masovne zaraze. Šta očekujete u nastavku?

Očekujem nastavak svega ovoga što se dešava u prethodnih desetak dana. Dakle, napetost, tenzije, besmislene akcije i kontraakcije, držanje ljudi na ivici tenzija. Vlast je izmestila poprište političke borbe iz političkih institucija na ulicu i zato imamo sve ovo što imamo. Opozicija nema priliku da bilo šta radi na institucionalan način, a onda i vlast odgovara istom taktikom. Jedan potpuni kokošinjac u kome se očigledno niko ne snalazi, a građani su u potpunosti sluđeni.


Da li vas je iznenadila odluka Sergeja Trifunovića, predsednika PSG, da ipak izađe na izbore i kako tumačite takvu odluku?

Naravno da ta odluka jeste iznenađujuća. Pre svega zato što vi praktično usred kampanje menjate svoju odluku i odlučujete da idete na izbore četrdesetak dana pred njihovo održavanje. Za mene je to neodgovorno. Svako će snositi političke posledice svojih odluka, pa tako i Pokret slobodnih građana. Apsolutno ne mislim da on radi za vlast niti verujem u tu i slične priče, ali činjenica je da su odlukom da izađu na izbore odlučili da izađu iz zajedničke borbe, da uđu u zonu komfora i budu deo izbora za koje tvrde da su neslobodni i nefer. Velika je greška što se stvorio narativ da je izlazak na izbore nekakva borba. Ne, upravo je bojkot borba, a izlazak na izbore i parlamentarni status je zona komfora. Za mene je Sergej Trifunović čovek sam po sebi bunt i mogao sam da ga vidim kao osobu koja je deo bojkota, čak i predvodnik te kampanje. Ne vidim da može u ovom trenutku, posle svih odluka iz prethodnih meseci, da ostvari značajniji politički rezultat. A mislim da ni njihovi birači to ne mogu da razumeju. Jesu se promenile zdravstvene okolnosti, ali ne i političke. Pokret slobodnih građana pristao je da učestvuje na ovakvim izborima i to je njihov put, za koji mislim da je pogrešan, ali, ponavljam, sami će snositi posledice svojih odluka.

Vi ste veliki zagovornik bojkota i čini se nemate nikakvu dilemu oko stava da na izbore ne treba izaći. Zašto?

Učešće na ovakvim izborima za opoziciju je kao da uporno igrate loto, vidite da je sve namešteno i da uvek isti osvajaju sve nagrade, a vi i pored toga uporno uplaćujete tikete i omogućavate da se te nagrade isplaćuju. Za mene je to mehanizam jer ste učešćem na izborima pristali na te okolnosti i naravno da se oni u tom slučaju neće promeniti. Bojkot nije magičan štapić i naravno da neće dovesti do momentalne promene vlasti, ali vam daje mogućnost da se pod tim pritiskom, kada ste pokazali da u Srbiji neke stvari ne funkcionišu, nešto promeni do narednih izbora. Ako idete na izbore, sigurno je da se ništa neće promeniti, tako da je za mene to možda značajno više nego sigurno ništa. Takođe, bojkotom ćete smanjiti veliko razočaranje kod opozicionih birača koje bi se desilo u izbornoj večeri. Ako se pitate zašto je Vučić često raspisivao izbore, radio je to upravo iz razloga da ubedljivim pobedama demotiviše i birače, aktiviste, pa i same političke funkcionere. Mnogi su se u proteklim godinama povukli upravo zbog razočaranja. Kod bojkota izbora toga nema i tada ostavljate makar neku nadu biračima.

Pritom, menjati odluku tako, četrdesetak dana pred izbore jeste najgora opcija. Valjda si dobro promislio pre nego što si doneo tu odluku. A s obzirom na to da se u pogledu glavnog razloga za bojkot, a to su loši izborni uslovi, ništa nije promenilo, ja zaista ne vidim zašto bi bilo ko kome je stalo do doslednosti svojih političkih odluka razmišljao o bilo čemu četrdesetak dana pred izbore.

Bojkot jeste uzdrman

Da li očekujete da će bojkot na malo duže staze dati neke rezultate, odnosno dovesti do vanrednih izbora u nekom doglednom vremenu?

Jedan od ciljeva mogu biti vanredni izbori 2021. godine ili priprema i stvaranje boljih okolnosti za izbore 2022. godine. U kontekstu prethodnog odgovora, pritisci i mogućnost da se nešto desi usled bojkota je mnogo više od izlaska na izbore i parazitiranja u parlamentu u kome ne možete ništa da uradite.


Šta se uopšte može smatrati uspehom bojkota, odnosno kako bi moglo da se izmeri da je on uspeo, ako recimo izađe ili ne izađe koji procenat birača?

To se može meriti na dva nivoa. Jedan je na nivou političkih aktera, a drugi na nivou birača. Kada je reč o političkim akterima, dok je Pokret slobodnih građana bio u bojkotu, ja sam tvrdio da pet od pet najrelevantnijih subjekata bojkotuje izbore. Sada je to smanjeno na četiri od pet, odnosno na četiri stranke iz Saveza za Srbiju. Sva istraživanja javnog mnjenja, u periodu dok su još mogla objektivno da se rade, davala su tom savezu stranaka dvocifren rezultat, a praktično su se samo još Pokret slobodnih građana i Srpski patriotski savez motali oko cenzusa. Ostalih gotovo da i nije bilo u istraživanjima, tako da i bez obzira na odluku Pokreta slobodnih građana, bojkot jeste uzdrman kao sredstvo, ali se od njega na nivou najrelevantnijih aktera i dalje nije odustalo.


Kakva je situacija na nivou birača?

Na nivou birača, pitanje izlaznosti je takođe važno. Stavljali su se razni procenti, prvo na ispod 50 odsto, pa na ispod 40 odsto, pa na 30 odsto, a posle ponovo na ispod 50 odsto. Formalno nemamo izlazni cenzus, ali ako broj izašlih bude značajno manji od broja izašlih na prethodnim izborima iz 2016/2017, onda se može govoriti o uspehu bojkota.

Boškov motiv dobar, metod sporan


Kako ste doživeli i kako vidite nastupe Boška Obradovića, lidera Dveri, ispred Skupštine Srbije i u njoj? Prvo je zviždao u skupštinskoj sali, onda presretao poslanike i ministre na ulazu u zgradu parlamenta, a na kraju počeo štrajk glađu. Koliko je realno da će biti ispunjeni njegovi zahtevi?

Boško Obradović pokušava da nešto radi i da aktivira određeni deo biračkog tela i tu mu ne treba tražiti dodatno opravdanje. Možda se nekome ne sviđa, ali je jasno da pokušava da na ove načine signalizira da je mnogo toga trulo u državi Srbiji. Ne verujem da može da uspe u odlaganju izbora, ali da jednom delu Srbije ukaže na to kako je borba izmeštena iz parlamenta na ulice, mislim da može. Videćemo kako će se sve završiti, ali njegova pobuna jeste opravdana.
 

Bojan Pajtić je povodom Obradovićevog štrajka glađu napisao da slagali se politički sa Obradovićem ili ne, on je suštinski potpuno u pravu jer, kako kaže, bojkot ne sme biti pasivan, a opozicija mora nalaziti načine da preuzme inicijativu. Kakav je vaš stav o tome?

Upravo to. Obradović je rešio da sam pokuša da ukaže na sve probleme. Možda je trebalo da ceo Savez za Srbiju uđe u kampanju na žustriji način, da se pokaže zajedništvo i da se do izbora uđe u totalnu kampanju bojkota. Boško Obradović je očigledno rešio da sam pokrene sve i ne treba ga previše kritikovati oko motiva. Eventualna kritika može da ide na metode koje primenjuje.

Šta mislite o predlogu Borisa Tadića da opozicija izađe na izbore i to na zajedničkoj listi koja bi se zvala „Lista za bojkot“. Ona bi, kako je objasnio, pozvala ljude da glasaju i obavezala se da posle izbora bojkotuje parlament. Tako bi, smatra, umesto samo bojkota nelegitimnih izbora, imali i bojkot lažnog parlamenta proisteklog iz takvih izbora.

Tadićev predlog je jedan zanimljiv predlog o kome je moglo da se diskutuje na primer u martu ili aprilu 2019. godine, a ne sada. Jako bi se teško objasnilo i pitanje je koliko bi to bilo izvodljivo, ali da ostanem na tome da se o takvom predlogu moglo razgovarati, ali pre godinu dana.

Koliko ljudi ima pravo glasa?
Dosta polemike u javnosti izazvali su brojevi o broju birača u Srbiji i broju građana koji imaju pravo na 100 evra pomoći od države. Reč je o istim, punoletnim građanima Srbije, s razlikom više od njih milion. O čemu je reč?

Ovo je jedna od velikih zabluda oko biračkog spiska kod nas. Takvih zabluda inače ima mnogo. Jedno je broj birača, a drugo broj onih koji imaju pravo na 100 evra. Broj birača čine svi oni koji imaju državljanstvo Republike Srbije. Zbog migracija, veliki broj državljana odavno nije u Srbiji, nemaju prebivalište i važeće lične karte, pa kao takvi ne mogu da dobiju 100 evra, ali naravno da i dalje imaju biračko pravo. Vlast je dodatno sve to zakomplikovala lošom interpretacijom podataka. Posebno tako što je pre par meseci kroz istraživače javnog mnjenja stvoren narativ da je broj birača u Srbiji na nivou od 4,8 miliona i taj podatak je komuniciran tako da bi se umanjili efekti bojkota. Međutim, vlast neće moći da smanji birački spisak na manje od 6,65 miliona birača i u skladu s tim će se procenjivati izlaznost. To je bio jedan spin, a građani i javnost često nasedaju na zablude oko biračkog spiska.

Poštovani čitaoci, na kioscima je novi broj Slobodnih Novina!

Direktno

Dobra vest

Naslovna za sredu 20. 05. 2020.

Loša vest

Uzbunjivač