Politika Ili uništavanja srednje klase, koja je osnov svakog demokratskog društva, u eri prenaglašenog.

Beogradski I nepotrebnog kolopleta vlasti i medija, posrnuća novinara i novinarstva, što iz ekonomskih, što političkih razloga – što zbog straha (ili svega skupa).

Politika Javna scena je opoganjena strančarenjem, primitivizmom, društvenim talogom koji se dokopao površine…

Namera i ambicija jeste da pokuša da se od svega pomenutog odbrani i distancira. Da vrati bar malo profesionalne etike.

I časti u profesiju u kojoj se neprijatna većina svrstava na jednu ili drugu stranu, uglavnom onu koja nudi mrve od kifli umesto mrva od proje.

Kome “?

Ove novine zamišljene su kao otvorene svim političkim opcijama.

Kao prilika da oni koji su gladni javnog prostora imaju gde da iskažu svoje političke ideje, programe i stavove. Ali i onima koji bi na jednom ovakvom poligonu želeli da argumentovano. i civilizovano pokažu da su njihovi politički pogledi ispravniji.

Kome “?

Ove novine zamišljene su kao otvorene svim političkim opcijama.

Kao prilika da oni koji su gladni javnog prostora imaju gde da iskažu svoje političke ideje, programe i stavove. Ali i onima koji bi na jednom ovakvom poligonu želeli da argumentovano. i civilizovano pokažu da su njihovi politički pogledi ispravniji.

Politika

Zašto?

Piše: Dragica Bg. Pušonjić

Beogradski glas – Propast Rimske imperije trebalo je da označi i kraj robovlasništva, međutim, savremeno doba ne samo što proizvodi moderne robove već ih je svake godine sve više. Da je ova pojava u ozbiljnom zamahu, ukazuje i revolucionarna tužba rudara protiv kompanije iz Vankuvera, podneta kanadskom sudu, zbog saučesništva i profitiranja u zločinu modernog ropstva koji je izvršen tokom prinudne izgradnje rudnika Biša u Eritreji. Na svetu je, inače, pre dve godine bilo ukupno 48,5 miliona savremenih robova. Srbija je na rang-listi 167 zemalja zauzela 32. mesto sa 28.700 „potomaka“ Spartaka, jednog od najpoznatijih robova u istoriji.

Ti podaci iz 2016. pokazuju globalno povećanje od čak 30 odsto u odnosu na prethodnu godinu. Do njih je došao „Galup“, za potrebe australijske fondacije „Hodaj slobodno“ (Walk Free Foundation), kroz 25 upitnika na 52 jezika. Fondacija ukazuje na to da se stanje pogoršava zbog globalnog raseljavanja i migracija, koje povećavaju izloženost svim oblicima ropstva.

Indeks modernog ropstva je, u stvari, rangiranje država prema broju stanovnika koji su u modernom ropstvu u odnosu na ukupan broj stanovnika. Kriterijumi za određivanje ropstva su dužničko ropstvo, prinudni rad i trgovina ljudima. Kad je o metodologiji reč, „Galup“ koristi 24 varijable koje utiču na ugroženost od ropstva, a koje su iz sfere političkih prava i bezbednosti, finansijske i zdravstvene zaštite, zaštite najugroženijih i konflikata.

Procenat ljudi u ropskom položaju teško je proračunati zbog prikrivene prirode tog zlodela i niskog nivoa identifikovanja žrtava. Dakle, pojava je znatno izraženija nego što pokazuju dostupni podaci. Zabrinjava to što su slučajevi modernog ropstva otkriveni u svakoj od 167 zemalja obuhvaćenih istraživanjem. Ali koliko god ta ekspertiza bila relevantna, činjenica je da nije isto meriti savremeno ropstvo, ili ma koju drugu pojavu, u razvijenoj i nerazvijenoj zemlji. Izostaju nacionalno specifični indikatori, koji bi stvorili znatno precizniju sliku faktičkog stanja u svakoj državi.

Briga državu za Ustav

Sa 28.700 modernih robova, među 7.087.000 stanovnika, Srbija deli 32. mesto sa Bugarskom, Grčkom, Hrvatskom, Crnom Gorom i još 16 zemalja. U nešto goroj poziciji su Makedonija (na 18. mestu) i BiH (na 25. mestu), dok su bolje pozicionirani Kosovo (na 37. mestu) ili Slovenija (na 41. mestu). Prema istom izvoru, broj ljudi koji u Srbiji žive u ropskom položaju je od 2014. porastao za 2.900 zaključno sa 2016. godinom. Srbija je relativno dobro prošla, ali bi bila pri samom dnu da se gledala i preporuka Saveta Evrope iz 2004, na koju se poziva Evropski sud za ljudska prava, po kojoj prinudni rad obuhvata i rad „za koji se ne isplaćuje adekvatna zarada“. Po tom kriterijumu, minimum trećina naših zaposlenih nalazi se u ropstvu sličnom prinudnom radu.

Ustav Srbije, u okviru ljudskih prava i sloboda, deklariše da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno, da su „svi dužni da ga poštuju i štite“, da zaposleni imaju pravo na štrajk u skladu sa zakonom… Član 26 zabranjuje „ropstvo, položaj sličan ropstvu i prinudni rad“. Zabranjen je svaki oblik trgovine ljudima, a prinudni rad definisan kao seksualno ili ekonomsko iskorišćavanje „lica koje je u nepovoljnom položaju“.

Mi imamo mnogo više od 28.700 građana koji su u ropskom položaju, ceni sociolog Zoran Gavrilović, inače direktor Biroa za društvena istraživanja (BIRODI), zato što smo društvo političkog kapitalizma i država zarobljena korupcijom, a pravni sistem je u velikoj meri suspendovan, pa prava bukvalno zavise od toga koliko je građanin daleko ili blizu političkim moćnicima.

„Tako imamo paradoksalnu činjenicu da je Srbija završila tranziciju, ali je nastao koruptivni sistem sa klasom ljudi koji vladaju i klasom ljudi kojima se vlada“, kaže Gavrilović. „Relacije između te dve klase obeležene su ne vladavinom prava, već odnosima moći. Suština je u tome da imamo značajan deo sveta rada koji ne može da ostvari svoja prava, od najbanalnijeg, dobijanja plate na vreme do toga da nemaju pravo na sindikalno organizovanje. Ono je u privatnom sektoru de fakto uništeno. Poslednji primer je turska firma u Smederevu, gde su radnici dobili otkaze zato što su se pobunili zbog uslova rada i što su postavili fotografije sa štrajka na socijalne mreže. Sa enormnom stopom nezaposlenosti, ljudi su dovedeni u ropski položaj jer prihvataju da rade na crno samo da bi preživeli, odriču se svojih prava na zdravstvenu knjižicu, radni staž… Više ne gledaju u svoju budućnost, već na to kako sada preživeti. To je glavni indikator savremenog ropstva: ljudi su spremni da svoja prava regulišu van pravnog sistema, a to su činili robovi – za njih zakon nije važio. Posledica je da su ti ljudi ne samo pravno nejednaki, isključeni, eksploatisani, već su i društveno neangažovani i depolitizovani. Postali su društvena margina i ono Aristotelovo oruđe koje govori“.

Ropski uticaj dualnog obrazovanja

Uvećanju broja građana u ropskom položaju pogoduje privatizacija u kojoj Srbija nije dobila nove tehnologije i novi menadžment, pa je zato u porastu tražnja za prostom i needukovanom radnom snagom.

„Plašim se da će sistem dualnog obrazovanja samo ojačati okvir u kome se proizvode moderni robovi“, dodaje Gavrilović.

„Jedno je imati dualno obrazovanje u tehnološki razvijenoj zemlji, a sasvim drugo kada kod nas dođe strani investitor sa nekim proizvodnim programom, mi mu obučimo kadrove, ali im je tržišna vrednost – nula. Dakle, postoje sistemski i sistematični uzroci za nastanak savremenog ropstva. Podatak da je procenat modernih robova na KiM manji nego u Srbiji jeste tačan, ali nije precizan, zato što, između ostalog, u Srbiji oko 50.000 ljudi radi i ne prima platu, dok 500.000 zaposlenih prima zarade sa zakašnjenjem. Tako s jedne strane imamo nefunkcionisanje pravnog sistema, a sa druge strane je privredni sistem koji nekažnjeno tretira radnike kao robove. Paradoksalno je da u tome učestvuje država, koja plaćanjem radnih mesta stimuliše dolazak stranih investitora, za koje naši ljudi rade tako da nemaju pravo na sindikalno obrazovanje, primaju znatno manju zaradu od one koju bi trebalo, pa država de fakto budžetom finansira savremeno ropstvo, a istovremeno građani, preko istog budžeta, finansiraju sopstveno ropstvo!“

Deca u ropskom položaju su prikriveni problem srpskog društva.

„Iako nije vidljivo, jeste vrsta ropstva to što roditelji zbog zarade guraju decu u tzv. škole sporta, manekenstvo ili pevanje, kršeći elementarna prava dece“, ističe Gavrilović. „Ilustrativan je primer mališana koji je u dva sata posle ponoći pevao na jednoj televiziji, zabavljajući gledaoce, umesto da spava. To je dečji rad na kome se zarađuje, a koji se često graniči sa robovskim. Stoga je nužan ozbiljan nadzor nad primenom Zakona o dualnom obrazovanju, Zakona o zapošljavanju osoba sa invaliditetom, nad školama za razne sportove, za manekene. To su rizične oblasti kada se zna da kontekst u kome živimo daje mogućnost nastanka savremenog ropstva.“

„Galupova“ ekspertiza nije dovoljna i potrebno je da mi napravimo istraživanje robovskog rada u Srbiji, zaključuje naš sagovornik. Da uzmemo svoju definiciju i naše indikatore sa kojima ćemo meriti savremeno ropstvo. Imamo instrumente za takvo istraživanje, međutim, problem je sistemski: na položaj radništva gleda se kao na pitanje naroda koji je lenj i hoće da sačuva svoja socijalistička prava, a ta prava su u stvari garantovana u svakoj državi (pravo na štrajk i pravo na platu). Pre velike svetske finansijske krize rađena je ekspertiza društvene isključenosti, koja je pokazala da su tada u riziku od diskriminacije i marginalizovanja bili Romi, invalidi, izbeglice i stari u seoskim sredinama.

Među mnogim vidovima savremenog ropstva kod nas se primio i rad na lizing. Prema nezvaničnim podacima, prošle godine je između 80.000 i 300.000 radnika radilo preko „agencija za zapošljavanje“ koje su ih iznajmljivale. Slabo plaćeni, često  i trostruko manje od stalno zaposlenih na istim poslovima, bez godišnjeg odmora, toplog obroka, troškova prevoza, praznika, plaćenog prekovremenog rada, sindikalnog organizovanja, kolektivnih ugovora, pa ni propisa koji bi im regulisao status. Tvrdi se da radnike na lizing, uz često prekoračenje zakonskog roka za privremeno angažovanje, najviše koriste EPS, NIS, „Telekom“, „Srbijagas“, Aerodrom „Nikola Tesla“ i komunalna preduzeća. „Ne tražimo da jedemo i pijemo, a završimo posao, pa ko nas ne bi poželeo?!“, preneli su mediji reči jednog od radnika na lizing, koji su uglavnom stariji od 45 godina. Tako je još jedna formula iz EU kod nas primenjena toliko nakazno i nakaradno da je odrođena od suštine preuzetog modela.

U doba kada se nije shvatala vrednost robova kao ljudskih bića, svaki bogati Rimljanin imao je po nekoliko stotina gradskih robova. Bilo je među njima telohranitelja, kuvara, tkača, obućara, bojadžija, zidara, prepisivača, učitelja, glumaca, muzikanata… U arenama su, zabavljajući gledateljstvo, živote ostavljali gladijatori. Kada su gotovo nagi robovi došli sicilijanskom robovlasniku Demofilu, moleći za kakvu-takvu odeću, ovaj je naredio da ih dobro išibaju i vrate na posao. Tako je bilo pre nove ere. Danas se kod nas prepričava vic po kome se u fabričkom krugu zaustavlja limuzina, šofer otvara vrata, izlazi vlasnik firme, prilazi mu radnik i kaže: „Gazda, oprostite, ali mesecima nismo dobili platu.“ „Oprošteno vam je!“,odgovara vlasnik. Svaka sličnost između ove dve epohe je u oku posmatrača.

Pretnje, mučenje, zastrašivanje

Krajem 2014. trojica Eritrejaca tužila au rudarsku kompaniju „Nevsun resursi“ (Nevsun Resources) iz Vankuvera kao saučesnika u iskorišćavanju prinudnog rada u lokalnom rudniku u Eritreji, što je tužena kompanija negirala. To je prvo međunarodno suđenje protiv kompanije utemeljeno na modernom ropstvu unutar kompanijskog lanca snabdevanja na tržištima u razvoju. Rudari su tužbu podneli zato što su protiv svoje volje radili trpeći okrutne, nečovečne i ponižavajuće postupke. Tokom mnogih sati rada bili su u strahu od pretnji, mučenja i zastrašivanja.

Zbog sumnje da suđenje u Eritreji ne bi bilo pravično, jer tamošnji sudovi nisu nezavisni, Vrhovni sud Britanske Kolumbije oktobra 2016. nije usvojio zahtev „Nevsun resursa“ za odbacivanje tužbe, koja ima „izuzetno humanitarnu prirodu vezanu za temeljne principe međunarodnog prava“ i zato postoji javni interes za vođenje postupka. Kompanija je uložila žalbu, ali je Apelacioni sud našao da je neosnovana, čime je dozvolio tužbu protiv modernog ropstva. Tužena kompanija je 19. januara ove godine od Vrhovnog suda Kanade zatražila ukidanje svih odluka sudova Britanske Kolumbije. Rok u kome je najviši sud dužan da se izjasni ne postoji.
U međuvremenu je protiv „Nevsun resursa“ podneto još šest tužbi u ime novih 59 tužilaca, sa identičnom argumentacijom. Ona trojica koja su povela spor poznat kao „Araja protiv Nevsun resursa“ sada su izbeglice u Etiopiji.

Ali ovo suđenje je već uzrokovalo domino efekat na globalne korporacije ne samo u rudarstvu nego i građevinarstvu, inženjerstvu, tehnologiji i energetici, a koje imaju ispostave na tržištima u razvoju. Naime, akcionari sve više traže neke odgovore od menadžmenta kompanija. U vodećim svetskim medijima povremeno se ukazuje da razborite kompanije, pravni savetnici, finansijeri i investitori treba da obrate pažnju na revolucionarni slučaj „Araja protiv Nevsun Resursa“. Naime, suđenje koje je dozvolila Kanada otvara pitanje da li korporacije mogu da budu odgovorne za moderno ropstvo koje sprovode njihovi dobavljači i da li žrtve tog ropstva mogu da tuže „majku firmu“ u međunarodnim sudovima. Odgovori mogu da imaju bitne posledice za globalne kompanije koje rade na tržištima u razvoju.

Tako je pametovao Homen

Sudski proces koji se u Kanadi vodi  protiv kanadske firme zbog eksploatacije radnika u Eritreji bitan je da država pokaže da ima politiku kažnjivosti i da društvo iskaže negativan odnos prema toj pojavi, smatra Zoran Gavrilović.

„U principu je loše što to istovremeno ne kažnjava i Eritreja“, dodaje naš sagovornik. „Evo, mi imamo ’Juru’, Smederevo i slične primere. Šta je država tu uradila? Da li je nešto učinila da vidi šta je sa sindikalnim organizovanjem? Ništa! Još 2010. je Slobodan Homen, državni sekretar u Ministarstvu pravde, predlagao da se ne vode sudski procesi po tužbama radnika zato što je veliki broj radnika dobijao sporove, a mi smo i tada bili ’na putu evrointegracija’. Naši su radnici odlazili u Sloveniju i bili eksploatisani, bilo ih je stid da se vrate kući bez para jer je ovde postalo sramota biti neplaćen, ostati bez novca, što je suludo. Umesto da kažnjavamo onoga koji eksploatiše, kod nas se ljudima koji se stide da kažu da imaju dug – šalju privatni izvršitelji i ne otvara se pitanje zašto nema garantovane socijalne sigurnosti.“