Piše: Dragica Bg. Pušonjić
Beogradski glas – Na sredokraći između zdanja Skupštine Srbije i bivše Skupštine SFRJ, u Pionirskom parku, od 5. oktobra kampuju predstavnici ratnih veterana, koji su, tvrde, izvan svih boračkih udruženja, a imamo ih više od 800. Čekaju da ih primi predsednik Srbije i usvoji osam njihovih zahteva. Čekaju i da o tom čekanju progovore vodeći mediji.
Istovremeno se Beograd gotovo rutinski pretvara u živi vulkan zbog predstojećih izbora, žurbe u rešavanju kosmetskog pitanja, evrointegracione mitologije, sukoba vlasti i opozicije, nesloge u opoziciji, nezavršive rekonstrukcije ulica u srcu grada, sve surovije blokade kretanja građana od strane taksista…
Usred svega, predstavnici veterana govore da početak protesta ni simbolički nije vezan s godišnjicom petooktobarske revolucije. Prosto se poklopila sa zadušnim danom, kad su ispred Skupštine Srbije odali poštu ubijenim saborcima i preminulim veteranima, pa su „spontano ušli u protest“ gladni pravde i poštovanja. Organizator Nenad Stanić, čačanski heroj s Košara, kaže da imaju vremenski neograničenu dozvolu PU Stari grad, a ograđuju se „od svih političkih partija pre i posle 5. oktobra“.
Kiša rominja u hladnjikavoj noći 10. oktobra. Ispod velikog šatora, za dugim stolom, uz pomoć neke lampe, ugošćeni toplom kafom, slušamo priču o opstajanju veterana, ratnih invalida i porodica palih boraca.
Kako šef kabineta nije bio tu, zahtev za susret sa Aleksandrom Vučićem nisu predali 7. oktobra. Sutradan ih prima „crni, zalizani mladić, bujne kose, u tridesetim godinama“, ime mu ne znaju. Saslušao je, kazao da iste sekunde ide šefu kabineta i da ne zna ko bi ih primio, šef kabineta ili države, ali su rekli: ili predsednik ili niko.
A Rističević okreće glavu
Vučiću su ostavili zahtev za hitan prijem. Vlada Srbije uporno ignoriše potrebe veterana i ne iskazuje im poštovanje na liniji Vučićevih stavova „iznetih prilikom raznih godišnjica i jubileja u 2019. godini“. Pišu, za njih sluha nemaju reprezentativna udruženja i država, to dokazuje sramni predlog nacrta boračkog zakona koji mora da bude povučen.
Na prijavnici RTS-a oni su uoči našeg susreta ostavili zahtev Nenadu Stefanoviću, uredniku informative, da „raportira“ jesu li veterani zanimljivi javnom servisu. Ubrzo je javljeno, urednik je obavešten. Od njega danima abera nema, kao ni od Vučića.
Kroz kamp dnevno prođe stotinak veterana, noću njih desetak ne mrda iz sedam, osam šatora. Razapeti su uz osmatračnicu srpske vrhovne komande sa Kajmakčalana, gde je septembra 1916. naša vojska potukla Bugare i zakoračila u svoju zemlju. Inače, zbog tu raširenog transparenta „Na braniku otadžbine“ posetila su ih dvojica inspektora, po nečijoj prijavi; rekoše da transparente uklanja komunalna policija i odoše. Bili su i neki samostalni poslanici da se obaveste, dok náki (nekakvi) narodni tribuni, npr. Marijan Rističević, „okreću glavu na drugu stranu prolazeći kraj nas“.
Veterani uz gorčinu i sarkazam zaključuju: „Mi smo nevidljivi heroji – STELT model!“
Građani stalno dolaze, dnevno od 200 do 300, donose slaniše i slatkiše, vodu, ćebad, jastuke, vreće za spavanje, plinske boce… Zemaljski dani teku, iz nekih medija veteranima su se poverili da o ovom kampu ne smeju da zucnu.
„Čekamo da predsednik bilo šta kaže o našim zahtevima“, pričaju. „Ne znamo zašto moramo da čekamo i da ne znamo hoćemo li dočekati, kad je u vreme poplava odmah bio tu. Čekamo da vrh države najzad reši naš materijalni položaj, da nas ne tretira kao socijalne slučajeve i da nam vrati ugled i moralni status u društvu.“
Socijalni slučajevi
Heroji kao pojam postoje dve-tri godine, dodaju, zato što su oni na društvenim mrežama digli glas. Čula ga je država i prihvatila, ali je poniženje i sramota što je za herojstvo priznala samo otpor NATO agresiji.
„Rat u Sloveniji, Hrvatskoj i BiH ne pominju“, bune se. „Kao da rata u Sloveniji, ranjenih i poginulih nije bilo! Ima snimak gde se vojnici predaju, a ovi ih na austrijskoj granici streljaju…“
Mada im je moto „Bili smo na braniku otadžbine, gde smo sada?“, veterani se pitaju i gde će biti.
„Za ovo društvo i ovaj sistem mi smo od 1991. ludaci jer smo išli u rat“, kažu. „Od 2000. smo još i ratni zločinci, hapse nam generale! Ove dve-tri godine više nismo ratni zločinci, ali smo i dalje ’ludaci sa ratišta’, govore nam da su dezerteri pametni, pa će država i društvo morati da se izjasne ko su srpski veterani. U Hrvatskoj vlast i društvo kažu da branitelji nisu teret nego temelj države, a mi osećamo da smo teret. Nismo ratovali za političare i vlast nego branili državu i narod. Od 1991. zaključana smo enciklopedija, izbegavamo razgovore o ratu da ne objašnjavamo ono što se uči u porodici i školi: patriotizam, rodoljublje, ljubav prema porodici, narodu, otadžbini.“
Država je kriva što veterani o paklu rata ne pričaju sa sunarodnicima. Kažu: „Kao da je država tražila kako da nas unizi i povredi, umesto da nam da razloge da se ponosimo, a to se ne menja od 1999, ni od 1991.“
Primerima nema kraja. Ratnim invalidima primanja su umanjena 1999–2006. „zato što se državi moglo“. Dopunska invalidnina je protivustavno ukinuta 2006. Dodatak za nezaposlenost je oduzet, pa vraćen umanjen. Od 2008. zdravstveno su osigurani kao socijalni slučajevi. Od 2011. podlaktne štake ne dobijaju, neko je zaboravio da ih stavi u pravilnik. U Srbiji niko nije ostvario pravo na dodatak kad dobije decu. Nemaju banjsko lečenje. O užasima rata s njima niko stručan ne razgovara, kljukaju ih lekovima i zombiraju. Država ih je izdala, puštajući kojekakve NVO da ih ganjaju kao ratne zločince, što je „grozno za podneti posle odbrane države i svetinja poput Dečana, Pećke patrijaršije i svega što je ikad zatrebalo“. Plaše se za perspektivu svoje dece.
Kako vlast zavađa veterane
Uz to, vlast stalno zavađa veterane. Više od 800 udruženja služi za ispumpavanje budžeta za projektno finansiranje, a zauzvrat ta udruženja podržavaju vlast. Daju spisak 33 ovogodišnja projekta koja su dobila nešto više od 400.000 evra.
„Razni domaći i strani faktori favorizuju drobilicu, podelili su nas s malo novca, a da smo udruženi, bili bismo realna snaga i pitali se bar za ono što se nas tiče“, govore. „Zato imamo veterane koji i po sedam godina nemaju struju! I čoveka koji je od Košara doskoro nosio otvorenu ranu na glavi! I neka udruženja koja su sa Anom Brnabić potpisala sporazum da se leče na VMA, to je sramota! Deca nam nadomak punoletstva nisu videla more, a od gospode iz udruženja imala su i po mesec dana letovanja, ali duša nije na prodaju!“
Odlikovanog heroja sa Košara ne mogu da pozovu da održi čas u školama koje im pohađaju deca, „iako je to najkrvavije ispisana istorija ikada“.
„Ovo se radi svesno zato da se pripojimo Alijansi, da se ne zna da smo ratovali protiv njih“, složni su. „Da se ne zna da u Goraždevcu nemaju struju (psovka)! Da nam migranti siluju decu, a država ih naseljava uz sponzorstvo EU od 2.000 evra mesečno, od čega će migranti dobiti 700, da ih naseljava u zemlju za koju su borci poginuli!“
Za vikend je bila majka Tibora Cerne. I general Božidar Delić, opet će doći. Od političara „zasad je u lično ime bio Velja Ilić, prihvatamo svaku vrstu podrške, dobrodošli su svi… ali politički marketing niko neće dobiti“. Ojačani saborcima iz Čačka, Gnjilana, Kraljeva i drugih mesta, stajali su na stepeništu Skupštine zapaljene pre 19 godina da opomenu da istina ne sme biti zaboravljena i da neće dati da borci ostanu na stubu srama.
Bude li vlast tvrdih ušiju za zahteve, doći će desetine hiljada veterana iz cele zemlje „i biće malo drugačija priča“. Kakva, ne zna se.
Poštovani čitaoci, na kioscima je novi broj Beogradskog glasa!
