Piše: Radenka Marković
Slobodne Novine – Pandemija koronavirusa, zbog koje se život na planeti potpuno promenio, kod ljudi izaziva pre svega zabrinutost i strah od mogućnosti da se razbole oni ili njihovi najbliži, budi pitanja koliko će sadašnja socijalna izolacija trajati i kakvi ćemo izaći iz ovog perioda, koji je svakako najteže kolektivno iskustvo kroz koje svet prolazi posle Drugog svetskog rata. O tome kako da sebi, svojima i društvu najviše pomognemo i kako da sa što manje „oštećenja“ izađemo iz svega razgovarali smo sa prim. dr Rankom Radulović, psihijatrom, muzikoterapeutom, supervizorom Udruženja muzikoterapeuta Srbije i psihoterapeutom ECP.
„Najvažnije od svega jeste da svi budemo odgovorni i da poštujemo mere zaštite koje su propisali država i zdravstvena struka, da prevaziđemo osećanje bespomoćnosti i šoka, ljutnje i žalosti i da verujemo da se sve što nam se dešava dešava s dobrim razlogom, kako bismo nešto naučili i postali bolji. Svi, dakle i deca, i odrasli, i stari, treba da budu maksimalno organizovani, efikasni i oprezni u merama samozaštite i kolektivne zaštite“, kaže ona.
Ističe da je neophodno da svu energiju i pažnju usmerimo isključivo na sadašnje vreme, na trenutna dešavanja, sada i ovde. Da uspostavimo i održavamo red, prvo u svoja četiri zida. Svaki pojedinac, porodica, firma i institucija bi, kao što radi i država, trebalo da napravi svoj plan funkcionisanja u vanrednoj situaciji, da rasporedi zalihe, zaduženja. Pritom, plan treba da se revidira u skladu sa novim merama koje se donose i u skladu sa aktuelnom situacijom.
Razgovor smanjuje anksioznost
Da bi se znalo koje su to mere i šta se dešava vezano za epidemiju, neophodno je bar jednom dnevno informisati se o tome. Prema rečima naše sagovornice, najpouzdanije su informacije koje dolaze od države, zdravstvene struke, licenciranih pojedinaca kvalifikovanih za pružanje pomoći u krizi.
Veoma je bitno stalno komunicirati sa ljudima koji su nam bliski i važni.
„Svakodnevno telefoniranje i povezivanje sa svojim najbližim, sa članovima porodice, komšijama, kolegama, prijateljima je korisno, zato što solidarnost, sloga i podrška najbližih i zajednice utiču na smanjenje anksioznosti“, kaže naša sagovornica.
Kada je reč o provođenju vremena na internetu i društvenim mrežama, svaki pojedinac bi sam trebalo da sebi odredi koliko će vremena tako potrošiti, s tim što boravak na internetu ne bi smeo da ugrožava svakodnevno funkcionisanje.
Kao što nije dobro primati previše informacija o samoj infekciji i svemu što se oko nje događa, nije dobro ni da se čovek potpuno isključi iz informisanja te vrste. Potpuno isključivanje je, smatra Radulović, veoma opasno i može da ugrozi pojedinca i njegovu okolinu.
„To je znak negacije realnosti. Porodica i socijalna sredina bi trebalo da prepoznaju takve pojedince i da im pomognu da svoje stanje prevaziđu. Ukoliko najbliži ne mogu da pomognu, neophodno je potražiti stručnu pomoć.“
Strah blokira rasuđivanje
Objašnjavajući kako na čoveka deluju strah, anksioznost, panika kao osnovna osećanja u vremenu u kojem se nalazimo, prim. dr Ranka Radulović kaže da strah malog do srednjeg intenziteta predstavlja odbrambeni mehanizam koji nam pomaže u preživljavanju. Jak strah i panični napadi dovode do burnih telesnih reakcija uz intenzivan strah od smrti i gubitka kontrole.
„Oni blokiraju jasno rasuđivanje i telesnu koordinisanost, pa nose rizik od nekontrolisanih izjava, odluka, reakcija i delovanja. Strah i panika lako prelaze sa pojedinca na druge ljude u okolini, a nekada mogu da zahvate i veće grupe ljudi. Ukoliko strah i anksioznost traju dugo, dovode do hronificiranja, što se manifestuje ponašanjem koje karakteriše izbegavanje druženja uz delimičnu ili potpunu disfunkcionalnost na ličnom, porodičnom i socijalnom planu.“
Pandemija, ističe naša sagovornica, nosi više različitih strahova koje treba posmatrati izolovano. Prema njenim rečima, svako bi pojedinačno trebalo da definiše strah koji oseća, da odredi da li je taj strah realan i koliko je jak.
„Dobro je da se čovek koji oseća strah skloni od stresora koji ga izazivaju, da radi nešto drugo što mu je ranije pričinjavalo zadovoljstvo i što mu sklanja misli od izazivača straha. Ljudi u takvim situacijama nesvesno koriste svoje psihološke mehanizama odbrane, od kojih su neki korisni, a neki štetni. Mehanizmi odbrane koji su sigurno korisni jesu sublimacija, odnosno menjanje neprihvatljivih misli, emocija i nagona u prihvatljive, kao i altruizam, svesna kontrola, anticipacija, humor. Pojedinci i grupe koji osećaju jak strah i imaju panične napade treba da potraže stručnu pomoć“, savetuje prim. dr Ranka Radulović.
Shvatićemo da smo povezani
Na pitanje kako će period kroz koji prolazimo uticati na nas i kakvi ćemo iz njega izaći, prim. dr Ranka Radulović kaže da ćemo sigurno biti drugačiji jer sada učimo mnogo stvari o sebi, našim bližnjima, društvu u celini.
„Kriza će svima dati priliku da se pokažu i dokažu. Obično oni koji su dobri budu još bolji. Oni koji nisu mogu ostati isti ili biti gori. Želim da verujem da će osećanje životne ugroženosti i kolektivnog opstanka svima dati priliku za učenje, nove uvide, motiv i snagu za lične i kolektivne promene. Svi će morati da shvate da smo povezani. Da bolest i nesreća jednog čoveka utiču na sve nas. Bolest dolazi na fizički, psihički i duhovno slabe. Ovi domeni zdravlja kod pojedinca funkcionišu kao sistem spojenih posuda. Ukoliko ste u nekom domenu deficitarni, pokušajte da to nadomestite iz druga dva domena. Bolest pojedinca i planete počela je mnogo pre pandemije koronavirusa. Većina zaraženih od novog virusa će preživeti, a pandemiju ćemo uspeti da iskontrolišemo za nekoliko meseci“, kaže naša sagovornica.
Ona dodaje da, ukoliko kao čovečanstvo želimo da ozdravimo i preživimo, moramo na kolektivnom i globalnom nivou imati efikasne mere prevencije, dijagnostike, terapije i rehabilitacije. Uvid nije garant promene, ali jeste preduslov.
Poštovani čitaoci, na kioscima je novi broj Slobodnih Novina!
