Piše: Radenka Marković
Foto: E-stock Agency/Stanislav Nedelja
Beogradski glas – Muzejska ponuda Beograda nedavno je obogaćena jednim novim muzejom, za koji se bez preterivanja može reći da je sladak. Reč je o Muzeju čokolade. Na ideju da otvore ovakav muzej, bračni par Jelena i Nenad Radulović došli su nakon brojnih putovanja po Evropi, gde su se uverili da svaka metropola ima muzej posvećen najvoljenijem slatkišu na planeti.
Zamislili su ga i nakon godinu i po dana priprema realizovali kao putovanje kroz istoriju čokolade, pa svaka od četiri sobe muzeja priča priču o jednoj epohi iz tog vremeplova. Priča je dopunjena i notama, pa je svaka prostorija oplemenjena muzikom koja pripada vremenu ili ambijentu kome je posvećena.
U prvoj sobi, odakle obilazak počinje, zelenim listovima na zidovima dočarana je atmosfera prašume Južne Amerike, domovine kakaoa, osnovne sirovine od koga se čokolada i pravi.
– Kakao su otkrili Maje i Asteci. Otud u ovoj sobi eksponati iz njihovog doba, majanski krug života, Bog sunca, majanski večiti kalendar. Uz kopiju prašume je tron astečkog kralja u prirodnoj veličini, mačeta kojom se skida plod kakaoa. Ekskluzivitet našeg muzeja jeste glava majanskog božanstva iz koje svaki gost izvlači svoje proročanstvo za taj dan. Poruka se nalazi na čokoladnom kolačiću i vidi se kada se on izvadi iz usta božanstva i polomi – priča naš domaćin Nenad Radulović.
Pažnju posetilaca svakako privlače i neobična zrna pobacana po muzejskoj vitrini. Reč je o zrnima kakaoa, koja većina ovde vidi prvi put. Ali nisu slatka. Naprotiv, veoma su gorka.
Od ploda na drvetu do table čokolade
Druga prostorija posvećena je dolasku kakaoa u Evropu. A tu je veliku ulogu imao Kolumbov general Ernan Kortez. Njemu je privuklo pažnju to što je astečki kralj stalno pio kakao, pa ga je poneo u Španiju. Za
širenje kakaoa po Evropi pak veoma su zaslužni španski kralj Filip II i njegova unuka Ana od Austrije, koja je bila udata za francuskog kralja Lija XIII.
– Posetioci ovde mogu da upoznaju proces pravljenja čokolade, odnosno put od ploda kakaoa na drvetu do table omiljenog slatkiša. Plod se skida sa drveta, iz njega se vade zrna, zrno se odvaja od pulpe, ide na sušenje, pečenje, mlevene pa na končiranje. Končiranje je važno zato što se njime dobija onaj kvrc koji čujemo kada lomimo čokoladu i da nema njega, čokolada bi se razvlačila kao žvakaća guma. Posle končiranja sledi izlivanje u kalupe.
Cela shema jasno je iscrtana tako da i deca, česti posetioci Muzeja čokolade, mogu da razumeju proces proizvodnje i sasvim je sigurno da bi u školi dobila veoma visoke ocene kada bi takva lekcija postojala u programu nastave.
Oni malo stariji pak u narednoj prostoriji, koja tematski i ambijentalno obrađuje dolazak čokolade u bivšu Jugoslaviju i Srbiju, mogu s nostalgijom da se prisete nekih starih kućnih stvari. Karakterističnih fotelja i klub stolova koje je poslednje dve-tri decenije prošlog veka imala većina kuća, starih radio-aparata. I čokolada, naravno, pravljenih diljem Jugoslavije.
Ko je prvi stavio kravu na omot čokolade
Među njima su i neke stare, s početka prošlog veka, kao što su one proizvedene u prvoj srpskoj i jugoslovenskoj fabrici čokolade „Šonda“ na Dorćolu.
– Porodica Šonda bila je veoma preduzimljiva. Oni su otvorili i prvi bioskop u Beogradu. Što se čokolade tiče, prva se zvala „Olga“ i ime je dobila po Olgi, kćerki Konstantina Šonde, koja je nažalost prerano preminula. Imamo i čokolade iz druge fabrike, „Rode“, preteče današnjeg „Soko Štarka“. Ona s kravom i planinom u pozadini na omotu veoma podseća na jednu danas veoma poznatu marku. Bolje reći, ta marka, a nije teško zaključiti o kojoj je reč, podseća na ovu „Rodinu“ čokoladu, čak se priča i da ju je iskopirala – kaže Nenad Radulović.
Kakao i čokolada su takvi da od njih može da se napravi svašta. Čak i cipele, i tašne, i kuće, i kutije za alat. Dokaz za to jesu predmeti od čokolade izloženi u četvrtoj prostoriji ovog neobičnog muzeja. U njoj je i mala, moglo bi se reći edukativna postavka, koja jednostavno objašnjava šta je potrebno da se napravi mlečna čokolada, šta ona sa lešnicima, a šta za crnu čokoladu. Dovoljno je videti izložene neophodne sastojke pa shvatiti zašto je crna čokolada najbolja.
U današnje vreme obilazak bilo čega, pa ni obilazak muzeja nije kompletan ukoliko se ne ovekoveči fotografijom. Zato je na kraju osmišljen poseban kutak za fotografisanje – da fotografije budu slatke baš kao i eksponati u Muzeju čokolade.
Čokoladna kašika za posetioce
Muzej je otvoren svakoga dana, osim ponedeljkom, od 10 do 22 sata. Tura vođenja traje 45 minuta, a poslednji obilazak počinje u 21 sat.
Ulaznice za decu koštaju po 400 dinara, za odrasle po 600, a porodične 1.500 dinara.
Na opasku da cene i nisu baš pristupačne, Nenad Radulović kaže da cena ne pokriva samo obilazak muzeja, već posetioci dobijaju i italijansku toplu čokoladu, zatim čokoladnu kašiku. Svi obilasci podrazumevaju stručno vođenje kustosa Muzeja.
