Piše: Radenka Marković
Beogradski glas – Za sve što se dešava u životu, od početka pa do samog kraja, nađe se prikladna muzika. Vesela za rođenja, krštenja, venčanja, tužna za ispraćaje na onaj svet. Dok je prvu lako i slušati i svirati, tužna teško pada i onome ko je sluša i onome ko je izvodi. Na grobljima u Beogradu, ali i širom Srbije, prikladne note uz koje se ispraćaju pokojnici najčešće sviraju muzičari iz „Beogradskog duvačkog pogrebnog orkestra“.
Obično njih petorica, koji čine čvrsto jezgro orkestra: Aleksandar Petraš, Vinko Pišćuti, Vukašin Kovačić, Dejan Stanković i Saša Pečić. Prevedeno na jezik muzike, dve trube, tenor, tuba i bubanj. Po potrebi, ako se traži malo veći orkestar, priključi im se još neko od kolega.
Bude i suza
Orkestar je sastavljen većinom od vojnih muzičara u penziji, no nađe se i poneko ko je svirao u policijskom orkestru a sada je u penziji.
– Sastav se s vremenom menja, stariji odlaze, mlađi dolaze. U ovom sastavu orkestar postoji oko osam godina. Trenutno najstariji član, inače tubista, ima 86 godina. On povremeno svira sa nama, a mi ostali smo znatno mlađi – priča Aleksandar Petraš, šef orkestra.
Osim što vodi orkestar, on je zadužen i za komunikaciju, jer njegove kolege nisu baš raspoložene za priču. Više vole da sviraju.
Muzičari su u vojsci nekada uglavnom svirali na svečanostima, za dane jedinica, na koncertima i slično, a od devedesetih godina, kada je počelo da biva sve manje para za kulturu, najviše na sahranama vojnih lica. Već tada su navikli da sviraju na grobljima, što nije nimalo lako jer, kako kaže naš sagovornik, nema svako želudac za to.
– I kada se čoveku učini da je navikao, pa kaže da je oguglao, te da mu je to normalno, nikada nije tako. Pogotovu kada se svira po manjim sahranama, kada je sanduk otvoren ili se sahranjuje neko mlad, da ne kažem dete. Bude baš teško, ali gledaš da se isključiš, koliko je to uopšte moguće – kaže Aleksandar.
Ne krije da mu se dešavalo i da zaplače, a kao najtežu sahranu na kojoj je svirao pamti kada je sahranjivano sasvim malo dete, a porodica nije dala da se mali kovčeg vozi već su ga nosili na rukama.
Svi isto obučeni
Posao je posao, pa gledaju da se ne primeti šta osećaju i da sve urade kao pravi profesionalci. U profesionalno ponašanje spada i izbor odeće u kojoj sviraju. Ona je svečana jer je i sahrana svečan čin. Uvek su uniformisani, svi u istim belim košuljama, s kravatama, u istim sakoima ili kaputima, istim pantalonama, imaju iste kape, beretke ili kačkete, zavisno od vremena.
O tome šta će svirati dogovaraju se s porodicom preminulog.
– Kažemo im šta sviramo i pitamo imaju li oni neku želju, da li je pokojnik imao neku omiljenu pesmu. Ako jeste, nju obično sviramo pri spuštanju kovčega u grobnicu. Ukoliko treba da odsviramo neku numeru koju ne sviramo baš često ili nešto što ranije nismo svirali, nađemo se pre sahrane i uvežbamo. Na romskim sahranama traže se posebne pesme i trudimo se da ih naučimo i ispoštujemo porodicu – priča Aleksandar i kao zanimljiv detalj navodi da u Staroj Pazovi, gde na slovačkim sahranama sviraju slovački melos, izvode i jednu staru slovačku pesmu koja je kasnije preuzeta kao numera za film „Titanik“. Reč je o pesmi „K tebi moj Bože“, koju je orkestar na brodu odsvirao poslednju pre potonuća.
Nije kolo za sahranu
Ta pesma se među Slovacima peva kao crkvena pesma pod imenom „Tebi moj Bože“. Sveštenik i članovi hora, koji je inače redovan na slovačkim sahranama, bili su oduševljeni što je pogrebni orkestar znao da svira tu pesmu, raspitivali su se o njemu, misleći da je reč o Slovacima a ne o Beograđanima.
Trude se da, koliko god je u njihovoj moći i s obzirom na to o kakvom je događaju reč, izađu u susret svim zahtevima i željama porodica. Međutim, ipak ne mogu da ispune sve želje.
– Događalo se da nam naručuju pesme na licu mesta, kao da smo mi kafanski orkestar. Kada se to desi, ako znamo traženu pesmu i ako je adekvatna trenutku, sviramo, a ako nije, odbijemo. Ne možemo, recimo, nešto veselo svirati na sahrani. Kada traže „Marš na Drinu“, ne sviramo celu pesmu, nego samo drugi deo, pošto je treći deo zapravo kolo i zato ne ide da se svira na sahrani.
Posla, nažalost, imaju. Zovu ih svuda, najviše po Beogradu, ali i širom Srbije. Uvek se odazivaju i svugde idu. I po snegu, i po kiši, i po suncu, i po vetru. Takav su posao izabrali.
Ceo tekst možete pročitati u štampanom izdanju Beogradskog glasa!
